Sećam ga se kao dečaka iz komšiluka, nikad mu nisam znala ime ne znam ga ni sada, onako stidljivog i ćutljivog. Majka mu je bila dama, gospođa sa punđom kao Jovanka Broz. Nekako je svojim stavom terala da se pred njom ispravimo i budemo pristojni. Oca mu nikada nisam videla ne znam šta je sa njim.
To su oni ljudi koje svakodnevno viđate a ne znate ništa o njima a živite u istoj ulici.
Prošle su godine kada se njegova majka pojavila na mojim vratima od stana. Ispravila sam grudi i uvukla stomak odmah ugledavši je. U ruci je držala kjnige i pozivala me da pristupim Jehovinim svedocima. Ramena su mi se spustila zahvalila sam se i zatvorila vrata. Dolazila je narednih meseci često nije prihvatala ne kao odgovor. Na autobuskoj stanici i autobusu je okretala glavu kao da me ne zna. Njeno dolaženje je prestalo jedne večeri kada se moj brat vratio s posla u uniformi policajca otvorio joj vrata i rekao da više nikada ne zvoni na naša vrata. I nije.
Opet je proticalo vreme, možda su i godine u pitanju ne sećam se, radila sam u trafici i videla sam je sa nekim visokim momkom. Kada su prišli bliže videla sam da je to njen sin. Te oči nikad nisam zaboravila bile su nekako pokorne. Pogled koji pristaje na sve. Pogled u kom nema izazova, borbe… ničega. Kao da sa svakim treptajem klima potvrdno i pristaje na sve.
Narednih dana sam ga viđala u plavom radničkom mantilu, kao one što su nosili majstori kada smo išli na praksu u srednjoj školi, sa kofom u jednoj i metli u drugoj ruci. Nisam mogla iz trafike da ispratim pogledom dokle ode. Neke večeri sam išla kod sestre i ušavši u ulaz zatekla njega. Klečao je na stepenicama i četkicom za zube ribao stepenice. Zanemela sam. Pored je stajala špakla, ona metla i plava kofa, on u radničkom mantilu. Nije ni podigao pogled kada sam prošla pored njega. Nastavio je da radi. Sestra mi je rekla da danima riba kod njih u ulazu da je njegova majka skupljala pare od stanara za pranje ulaza, da je dolazio više puta kod nje po vodu, da im ulaz nikad nije bio čistiji, da joj je tuga da ga gleda. Mene je zaboleo život od toga.
On je pristao, on nije znao da ne mora to da radi, on je mislio da mora, on je bio Jehovin svedok i to je njegova dužnost. Osetih prezir prema njegovoj majci toj dami sa punđom! Uvukla ga je u svoje verovanje, naterala ga da nema drugove, uzela mu mladost dala mu kofu i Jehove.
A onda pomislih ko sam ja da im sudim da se mešam da mislim o tome? To je njihov izbor.
Dugo me je progonio taj osećaj. Bukvalno sam žalila tog mladića kog sam i dalje svakodnevno viđala u plavom mantilu sa kofom i metlom kako ide negde da čisti neke druge stepenice. Ramena su mu bila povijena, hodao je kao da ide na streljanje. Ili se to tako meni činilo… ne znam… Naprosto ne umem da verujem da je sa radošću to radio, to je bilo moranje..
Videh ga danas sa terase. Stajao je sam na ulici i gledao negde, nisam mogla da mu dokučim vidik, pomerio se par koraka unapred i opet stao i podigao pogled. Pogledali smo se. Daleko je da bih mu videla oči da bih mogla bilo šta da kažem… Ali šta je on radio na ovoj vrućini sa po dva koraka gledajući u ništa?
Da li je zauvek izgubljen? Gde li mu je majka? Koliko mladog sveta ima ovakvog? Kako se boriti protiv sekti?