Alkohol je obeležio moj život. Odneo detinjstvo, mladost, zrelost. Bio je prisutan u svakom danu u mojoj porodici. Činio nas uplašenima, nesrećnima sa mnogo stida.
Nikada nismo znali kakav će nam dan biti. Nikada! Da li će glava porodice početi odmah sa čašicom rakije, što je kasnije postalo uobičajeno, ili će doći s posla mrtav pijan. Profesionalni vozač koga je neko čudo čuvalo i nikada mu se ništa ozbiljnije desilo. Svaki dan je bio u strahu da li će vikati ili će jesti i strpoštati se u krevet, za šta smo svi navijali. Bilo nas je sramota kada je slava a on se oleši od alkohola i psuje nas. Mama nikada nije dovela nijednu koleginicu kući od stida, ni dan danas nema ni jednu drugaricu. U vremenu kada su se sticala prijateljstva ona je žurila kući da bude sa bratom i sa mnom da nam ne bi naudio nešto. Nigde je nije vodio, kafana je bila njegov dom. Mi deca o kojoj majka brine. On je delio zapovesti i pravdu šakom o sto i pretnjama, psovakama, nekad udarcima.
Vozio nas je na svadbe, isrpaćaje, obične posete prijateljima, slave… uvek pijan, u povratku naravno. Na naše molbe da idemo taksijem i molbe tih ljudi je odgovarao psovakama i ljutnjom. Morali smo. Sedi i vozi se a svi u strahu. Kako nismo izginuli nikada, ne znam. Čovek koji ne može da hoda nas je vozio.
Od svog tog alkohola koji se slivao decenijama niz njegov i naše živote, ostali su strahovi, stid i mržnja prema alkoholu. Niko od nas ne pije sem u retkim situacijama, brat čak ni tada.
Nikada nam nije rekao da nas voli, nikada nas nije pohvalio a kamoli podržao. Sve naše odluke su bile glupe i mi nismo dovoljno pametni da odlučujemo. Glupi i nesposobni po njemu svo troje. Biće kako on kaže i tačka. Niko od nas nije bio srećan, ni on. U svakom danu je nalazio razlog za nezadovoljstvo i nesreću u nama koji nismo ispunili njegova očekivanja.
On je stvarno bio nesrećan. Trebalo ga je slušati i osetiti. Njemu život nije bio onakav kakav on želi, a kakav želi nikad nismo saznali jer smo glupi.
Kasnije kada su ga godine uzele pod svoje i kada mu jedna čašica rakije bila dovoljna da bude pijan, a mi formirani ljudi, nije prestajao. Bio je još gori. Vređao je i psovao nas da se to ne ume prepričati. Onda je postao zao. Ustvari želeo je da nas pokori po poslednji put preko suda. Hteo je da nas ostavi bez krova nad glavom. Tih godina smo prošli pakao, majka i ja, brat se oženio i odselio. Nas dve smo bile krive za sve njegove neispunjene želje, zahteve i snove. Želeo nas je na ulici da bi shvatile koliko nam on treba.
Nije uspeo u toj nameri, rak ga je prevario i odveo u večna lovišta.
O njemu samo mi, porodica, mislimo ovako, prijateljima iz kafane je on bio savršen pajtos. Najbolji prijatelj i oslonac.
Nama to nije nikada bio.
Onoga dana kada smo ga sahranjivali oprostila sam mu sve. Verujem da je znao šta radi to nikada ne bi radio. Neka bude tako.
Ne želim da živim sa drugim osećajem.
Ovaj tekst ulazi u izbor za najbolji blog tekst na konkursu RTB-a „Flaša nema dno“ http://rtb.rs/konkursi/
Zelena Soba 