Archive for април, 2013


Za uši i oči!

Majka i sin

Ovo su reči moje prijateljice i učitelja čiji je sin otišao sa ovog sveta.
Njena priča kao opomena.

Imam potrebu da ovde prenesem svoja osećanja kroz koja sam prolazila poslednjih dana koje sam provela sa svojim sinom u bolnici. Mi smo bili u izolaciji, jer nije mogao ni prvu hemoterapiju da primi do kraja. Prekiinuli su je, jer je njegova krvna slika počela naglo da pada, odnosno njegov organizam nije mogao da primi celu dozu koja je bila potrebna. Jednostavno, kod njega je sve išlo „naopako“ od samog početka. Operacija pršljena na kičmi, jer je tumor bukvalno „pojeo“ pršljen i ostao je nepokretan, a onda i metastaze za samo oko mesec dana, koje su se proširile na pluća, ramena, jetru, limfne čvorove, debelo crevo, koštanu srž…To je bio tip raka kostiju i to rak koji se javlja kod jednog na milion njih. Dakle, nije mu ostavljen nikakav prostor za „manevrisanje“, pa ni za nadu. To su lekari u Turskoj, kao i na Institutu za onkologiju i radiologiji jasno rekli. Mogućnost preživljavanja nikakva, a ono što se jedino može to je koliko-toliko produžiti život ili pokušati napraviti „čudo“. Ja nisam verovala u to čudo. Nisam verovalo, jer sam i u takvim trenucima bila razumna i imala sam jasnu sliku ispred sebe, Rekla sam bila već tada nekim mojim bliskim osobama – „Dragan će umreti“, ali to me nije opet sprečilo da mu olakšam sve ono što je bilo u mojoj mogućnosti da uradim. Nije bilo teško doneti ovakav zaključak, pored jedne realne slike i situacije koje imate pored sebe i pored njegovog horoskopa. Kada sam to dvoje spojila, još kada sam mu pogledala Solarnu kartu, sve mi je bilo jasno. Znala sam da ću izgubiti sina i da treba da se pripremim na gubitak, što sam svesno i polako počela i da radim. Čekala sam određene tranzite, pratila ih, čekala između ostalih tranzita i tog Meseca u Vodoliji, jer sam znala da tranzit Meseca kroz Vodoliju toga dana za njega može biti opasan. Čim je tranzitni Mesec u ranim jutarnjim satima ušao u Vodoliju toga dana 4. 04 ja sam u mojoj zatvorenoj grupi napisalla, „Mesec je ušao u Vodoliju“. Dragan je izdahnuo toga dana u 15h05.

Poslednjih pet dana u izolaciji sa njim nisam oka sklopila, možda samo par sati za tih pet dana i bila sam prvi put u životu srećna što sam neispavana, jer sam što više vremena htela da budem budna, da ga gledam, presvlačim ga, čuvam…I, sve vreme dok sam bila sa njim, pripremala sam se na gubitak, padala, ustajala, pa bila i besna i ljuta…Na koga? Na život, na onoga gore i njegovo delenje pravde, na smrt…Znajući da boluje od najtežeg tipa raka i svesna činjenice, šta sve takva bolest može da donese, od strašnih bolova, amputacija delova tela, odgovarala sam sebi i na mnoga pitanja. Šta ako uđe u takvu fazu? Šta ako počne sa amputacijama, noge, ruke, bilo čega…? Tada sam donela odluku da to nikada ne bih dozvolila. Uzela bh „ispod ruke“ što uopšte nije problem, „onu“ injekciju i ja bih mu je dala. Zvuči verujem surovo, ali svaka druga odluka bi bila samo SEBIČNA, jer raditi tako nešto čoveku, pogotovo mladom čoveku i produžavati mu muke u čemu kraja nema govori o našoj sebičnosti. To su oni trenuci kada se mnogi kroz tu sebičnost ne mogu suočiti sa gubitkom po cenu svega, ne razmišljajući i ne interesujući ih koliko ustvari druga osoba pati i koliko se muči. Ja to nikada ne bih mogla da dozvolim, već bih „pustila“.

Dragan je u ovoj teškoj bolesti otišao u najboljem trenutku, što je veliko olakšanje za mene. Otišao je pre nego što je ušao u tu ubitačnu fazu bolova i zbog toga mi je duša mirna. Nije se mučio, bar što se toga tiče. Najteže mi je bilo kada je imao neke želje vezano za hranu, da bi pojeo ovo ili ono, ali on danima nije mogao da jede. Ta bol je ostala kod mene, jer pored svih svojih snova koje nije ostvario, eto ni te sitne želje poslednjih dana nije mogao sebi da priušti. Parče pice, šnenokle, tafče na grafče, teleću čorbu…spominjao je šta bi dao za bar malo toga, ali nije mogao. Noć pre nego što će okončati svoj život, osetio je prvi bol ove podmukle i opake bolesti i to bol u ramenu i ruci. Pitala sam ga da mi opiše bol, da mi oceni taj bol ako spomenem skalu od 1 do 10. Rekao mi je u nekom položaju 7, a u nekom 8! Znala sam da je bol jači bar za jedan, jer je on bio od onih koji ne rado govore kada ih nešto boli, koji i prećute bol ili ga umanje. Dragan je bio asketa, što sam rekla i u razgovoru sa doktorom, a doktor je rekao da je taj asketizam primetio kod njega, jer kada god je ušao kod njega u sobu i razgovarao sa njim, nikada nije mogao kod njega da primeti bilo šta što vuče na težinu, teškoću, muku i sl. Dobio je tu noć injekcije i tablete protiv bolova. Kada je prepodne bila vizita, otišla sam do doktora da ga pitam sledeće, „Doktore, ako ostavimo ova čuda po strani, jer kada je ovakva situacija u pitanju, ja ne verujem u čuda, kažite mi koliko mu je ostalo od života?“. Rekao mi je, „Njemu sada jetra počinje da otkazuje i on će pasti u komu“. Sve mi je bilo jasno, izašla sam napolje, nisam imala više pitanja. Mesec je već bio u Vodoliji. Vratila sam se kod Dragana, a on je već počeo da se bori sa smrću koja je dolazila. Ne znam kako da vam objasnim rečima taj osećaj, ali to se jednostavno oseti u vazduhu, u sobi, oko nas…Bila je tu blizu, osetila sam to. Dragan se borio nekoliko sati da ne zatvori skroz oči, zatvarao ih je pa se onda naglo trgne i tako nekoliko sati, dok ih konačno nije skroz zatvorio. Nije znao šta mu se događa, jer nisam dozvolila da ode na takav način. Sve vreme, tih poslednjih sati sam mu govorila kako je dobio lekove i kako mora sada da zaspe i odmori, kako bi se lekovi bolje primili, a kada se probudi, ide kući, u školu, kod drugara…Govorio mi je samo, „Dobro“. Mazila sam ga po čelu, glavi, kosi…da bi lakše i pre zaspao i da bi se umirio. To je bilo najbolje i najsrećnije rešenje za njega u tom trenutku i u takvom stanju. Tražio je jedino u tih nekoliko sati da mu pustim muziku i to Beogradski sindikat. Spominjao mi je tada i rimsko crastvo i Atlantidu i De Gola, Patona…on je imao uvek svoje teorije u vezi svega. Bio je uvek svoj. Čak mu je mozak i u tim trenucima radio 300 na sat. Dok sam svoju levu ruku držala ispod njegove glave i mazila ga po kosi, on je izdahnuo. Pokušao je nekoliko puta da dođe do vazduha, ali nije uspevao. Pokušao je nešto još da kaže, ali nije uspeo. Poslednja rečenica koju je rekao bila je „pogledaj gore, ima nešto belo, neka bela svetlost“…Znala sam da umire i nakon samo par minuta je umro. Otišao je neznajući sa kakvom se bolesti bori, znao je nešto, ali nije znao sve i otišao je ne znajući da umire. Otišao je baš kada je trebalo, ne dozovoljavajući da uđe još u teže stanje.

Ova dva poslednja dana ovde na FB postala sam prijatelj sa mnogim mladima iz Apatina koji su ga poznavali, sa drugarima iz njegovog razreda, škole, sa drugarima njegovog brata Uroša…Deco, negde sam već napisala, živite svaki dan kao da vam je poslednji u životu i budite svoji. Budite ono što jeste. Ne mojte biti ni ono što mama ili tata očekuju od vas, niti ovaj ili onaj, ako je to nešto suprotno od vas. Budite svoji, jer setite se da je i Dragan bio takav. Svoj, hrabar, buntovan, pun znanja sa kojim je čak izazivao profesore na časovima, jer je imao petlju da kaže, „to nije tako!“…Često su neki profesori ostajali bez odgovora na njegova pitanja, komentare, suprotstavljanja u mišljenju…Zato vam kažete, morate imati bunt i otpor u sebi, jer samo tako možete biti svoji i slobodni. Ne dajte da vam bilo ko nameće nešto na silu ili nešto što vi ne želite. Takav odnos nisam ni ja imala sa Draganom.

A, ja? Ja sam posle ovoga postala još jača i hrabrija. Dobila sam neku snagu. Snagu da se borim, što i jeste obeležilo ceo moj život, ali sada je ta snaga još više ojačana. Nema stajanja, treba da se svakodnevno stvara, da se bude kreativan i da se borimo protiv svih onih koji gaze po znanju, umetnosti, poeziji, ljudima, po onima koji dele ljude na „ove “ i „one“, po onima koji plasirraju porke rata i mržnje, koji gaze po dostaojsntvu čoveka, protiv onih koji udaraju granice, žive u mraku, predrasudama, koji komeracijalizuju sve što je vredno, protiv dupelizaca, poltrona, snobova, ljigavaca…moja borba protiv njih i sličnih biće od sada još jača, jer ne mogu da dišem od njih, guše me i ne mogu ni da ih gledam čak ni u prolazu. Samo iskreno, hrabro i svi na crtu!