A Ti, do zla boga ništa ne umeš…
Recimo da zažmuriš a da vidiš sve…
Da bez razloga zvezde juriš
i ne proveravajući ništa da veruješ u sve.

Nisam ja kriv što te nikada
nisu okitili neki plavi vetrovi –
i nisam ja kriv što u tvoje večeri i snove
nisu nikada stizali neki drugi svetovi.

I nisam ja kriv, veruj mi,
što se nikad nisi kreveljila i
šegačila a životom –
a već si pretrčala sve. A već si osedela.

I opet za divno čudo ništa ne umeš.

Ni da se rukuješ sa senkama,
ni da se svadjaš sa knjigama,
ni da se podsmevaš bogovima,
ni da psuješ ljudima,
ni to ne umeš…
Petar Jevtović
baka i kere