Her

Odgledala sam film ’Her’ i sve vreme sam mislila na konjukciju Sunca i Neptuna u Ribama, koja je trenutno na nebu. Dodavala sam povremeno Veneru u Ribama, pa i Merkur u istom znaku.
Film se podvodi pod dramu i SF. Radnja je totalno Riblja, nigde realnosti.
Glavi lik se razvodi, utučen je, tužan, ide na posao koji je tipično Riblji, piše pisma porodicama, ljubavnicima, bračnim partnerima. Usamljen je. Slučajno saznaje za operativni sistem koji dodeljuje osobu po ukusu jelte. Dobija devojku koja je sebi dala ime Samanta. Radnja filma kreće. On sa ’bubom u uhu’ koja je prikačena za mobilni telefon priča sa njom po ceo dan i noć. Zaljubljuje se u nju, ona u njega, vode ljubav govoreći jedno drugom šta da rade. On je srećan, on je ponovo rođen, on se smeje, trči, vodi je sa sobom na putovanja, upoznaje je sa prijateljima. On ima život, ljubav! On veruje u to, predaje se tome u stvarnom svetu je neprisutan, živi svoju ljubav od glasa koji čuje od operativnog sistema.
On veruje, Jupiter u Ribama, on mašta, voli ono štoje iskonstruisao u glavi, Neptun, ne misleći, Merkur, da je to fikcija, on voli, Venera, glas koji čuje koji u njemu budi najlepša osećanja.
Razočaranje stiže kada sazna, a to je sigurno podsvesno znao, da ona priča sa još osam hiljada ljudi, da voli još šesto četrdeset jednu osobu.
On je želeo da misli da je jedini, da je poseban, da je ona ta i da će njihova ljubav večno trajati jer je ona savršena. A ona je kompjuter, to nije želeo da zna, jer je takav svet lepši za njega.
Ako želite da shvatite Ribe, pogledajte ovaj film.

Okupimo se pod šljivom

Odavno me jedan tekst nije pomerio kao ovaj. Pisala je Trla Baba Lan za Tv Best. I zato želim da bude i na mom blogu, da ga pročitate i vi i ja ponovo ponekad.

Neplodna – sterilna, jalova, nesposobna za rađanje, bezdetna, zakržljala, u narodu poznata kao šuplja tikva. Jalov brak – brak bez dece, neplodan brak, neostvaren brak, nekrunisan detetom…. (dopuniti po slobodnom izboru i ličnom nahođenju, budite kreativni).

OKUPIMO SE POD ŠLJIVOM

„Al’ je ovo neka svadba čudna, prva mlada koja nije trudna.“ Tom su me pesmom počastili Cigani i ne znajući urekli me. Uroku se pridružila matičarka, baba neprijatnog izgleda, stava i glasa koja je konstatovala da sam joj prva ili druga mlada ove godine koja se ne udaje sa stomakom do zuba. Što bi rekao naš narod, udala sam se „na prazan stomak“. Avgust mesec, da ne zaboravim. Mesec broj osam. Rimujem.

Ne kaže naš narod uzalud da je to „blagosloveno stanje.“ Doduše, znam mnoge trudnice koje se s tim nikako ne bi složile, ali meni se taj izraz tada činio sasvim odgovarajućim. „Šta ti znaš, ti nisi ljuljala, ti nisi ustajala noću, dojila, ti nisi devet meseci provela povraćajući, ti nisi…“. Da, ja nisam. Ja sam JALOVA. Moja utroba je prazna i alergična na decu. Nizašta nisam. Bravo za vas, majke koje je rodjenje deteta toliko oplemenilo kao ljudska bića da ste, eto, odlučile da me počastite svim tim epitetima. Bravo za vas kojima se oplodjena jajna ćelija raspojasala od sreće što je u vašoj neprocenjivoj utrobi, te je iz nje izraslo čudesno malo stvorenje.

I tako sam ja išla na rodjendane vaših malih stvorenja, blistajući od sreće kad mi se neko od njih nasmeši ili obrati. Oplakala svaki osmi mart jer sam želela poklone koje ste vi dobijali i bacali u smeće istog dana. Saginjala glavu kad su se raspitivali koliko dece imam. „Znate, mi to zbog paketića.“ Hvala, ni ove godine me nema na spisku, ali hvala što ste ipak pitali. Deda Mraze, ne skreći sa staze. Samo piči.

Ja sam ona kojoj ste dovikivali preko ulice: “Što ne šetaš dete nego to pašče?!“ Ja sam kereća mama.

Tu sam da čuvam vaše bebe kad nema ko. Da trčim u apoteke po pelene koje ste, eto, zaboravili. Da podučavam vašu decu padežima, kad već pelene ne umem da menjam. Ja sam tu da im objašnjavam šta rade pčele i cvetići. Svačija tetka, ničija mama. I tako deset godina.

Nema tužnijih mesta od bolničkih soba u kojima pokušavate da saznate šta s vama nije u redu. Gde žene kao ja podnose bol, poniženja, sve to dobrovoljno. Ipak, najveća bol je bol neizvesnosti. Mnoge od nas se nikada ne ostvare kao majke. Mnoge zbog toga upropaste svoj život, brak, prijateljstva. Gojimo se od hormonskih injekcija koje često dajemo same sebi. Seku nas, tranžiraju, prave eksperimente. Trpimo, ćutimo, stidimo se. Dobijamo rak. Odbacuju nas oni na koje smo mislile da možemo uvek računati. Dobijamo ogromne račune za to, račune koje otplaćujemo godinama, kredite koje otplaćujemo zauvek. Sanjamo male devojčice s plavim očima koje nam se obraćaju s „mama“. Iz bolnica izlazimo na sporedna vrata, ako možemo, da se ne sudarimo s majkama i bebama po koje je neko došao i doneo im korpe s cvećem. Da suzama ne kvarimo osmehe. Nemate vi pojma.

Onda nas se država seti, jer statistike kažu da je svaki šesti par u Srbiji neplodan. Kažu da je procenat muškog steriliteta 35-40%, procenat ženskog otprilike isti, sve ostalo je sterilitet NEPOZNATOG POREKLA. Marfijev zakon, ja spadam u to sranje nepoznatog porekla. Kako god bilo, u Srbiji je za sterilitet uvek kriva žena. Šta ima muško da se kontroliše, pregleda?! Diže mi se, to je znak da nisam sterilan. Svi iz moje familije imaju decu = nisam sterilan. Ti si sterilna = nisam sterilan.

Dakle, u Srbiji je za belu kugu kriva žena. Sterilna žena. Jalovica. Bezdetnica. Greška prirode.

To što nauka tvrdi da su krivi stres, hormonske promene, bolesti, zračenja, što su razlozi neistraženi do kraja, sve to nije bitno. Najverovatnije je da ste vi zla bezosećajna kučka koja se zamerila Bogu tako što je gajila nokte umesto decu, nije se dovoljno molila, pila je nes kafe s mlekom kad je post i nije bila dovoljno pokorna muškarcu. Biće da je to stvar promiskuiteta, jer vas verovatno nije kresnuo samo onaj ko je žurio na autobus. Da ste vi lepo rodile s dvadeset, a ne gubile vreme na školovanje, posao i ostale gluposti, vama bi već odavno zakmečalo. Crkva daje blagoslov muškarcu koji otera bezdetnicu da bi se oženio NORMALNOM , zdravoradjajućom ženom. Treba li da nastavim?

Nisam rasplodna krava. Udala sam se iz ljubavi. Lečila se 10 godina, iz ljubavi. Nisam uspela. Na kraju sam usvojila devojčicu koja je sunce moga neba i zove se Ana. Usvojila je, a ona je usvojila mene. Sad sam Anina mama. Srbijo, crkni.

Ovaj tekst je posvećen svim onim neljudima koji su doprineli da se ukine besplatna vantelesna oplodnja, koja ionako nije bila besplatna, sem na papiru. Ipak, svakako je bila jeftinija od lečenja u privatnim klinikama, gde će vas to neobično zadovoljstvo koštati par hiljada eura, za svaki pokušaj, bio uspešan ili ne. Prosek uspešnosti u svetu je 25%. U našim klinikama se mahalo uspesima besplatnih vantelesnih oplodnji ispred nosa nas koji znamo pravu istinu, nabudženim, ogromnim ciframa. Laži. Spinovanja. Izborne kampanje. Sve preko ledja nas i naše dece, stvarne ili zamišljene. U zemlji koja se sve više suočava s belom kugom i koja je po stopi nataliteta poslednja u Evropi, procenat onih koji pate od steriliteta se povećava iz dana u dan. Sada možemo samo da sednemo pod onu šljivu i čekamo da nestanemo kao nacija, kad već nismo zablistali kao LJUDI. Evo vam moj glas, svima, u vidu srednjeg prsta visoko podignutog u vazduh. Evo vam ga NA.

I dok se deca bacaju po kontejnerima i ostavljaju u kesama okačenim na drvo, Srbija ima problem s natalitetom, ali ne i s abortusima. To se uredno naplaćuje, ne čeka se dugo i ne pravi se velik problem oko toga. Broj neželjenih trudnoća je u porastu. Ne staje se u kraj tome ni edukacijom. Stidljivo je provirilo seksualno obrazovanje na tren, ali su Srbi brže-bolje prekrili oči svojoj deci i usprotivili se tolikoj prostoti i blasfemiji. Držimo se veronauke. Problem nastaje onda kad želite decu. Ako niste opljačkali banku, osnovali stranku ili nemate neku bogatu babu iz Amerike koja vas se setila na samrti i ostavila vam ogromno nasledstvo, velika je verovatnoća da ćete ostati nerotkinje. Jalovice.

To može biti velik problem. Ali, nije na nama da bistrimo politiku i guramo nos gde mu mesto nije.

Ručak se neće sam skuvati.

Retardirani Merkur

Od 6.2. je Merkur krenuo retrogradno, unatraške što bi rekli, i eto super izgovora za sve što ne ide po planu.
Ako nam crkne televizor, računar, telefon, izgubimo papire,
zakasnimo negde.. sve je kriv retro Merkur samo da znate!
Ja sam ga zamislila ovako.
Gledam kroz prozor kako neko odlazi od mene, krene pa se saplete, pa stane da vidi na šta se sapleo, pa malo opsuje, pa nastavi dalje. Malo dalje mu ispadne telefon iz ruke, pa opet stane, psuje, gleda levo desno i nastavi, vidi autobus, potrči da stigne a ono mu se zatvore vrata pred nosom. Onda gleda u nebesa, psuje, pođe da sedne na klupicu, promaši sedište i padne. Sedi na ’ladnom betonu i plače od besa. Ne treba više da gledam, znam nastavak. Ustaće, otrešće prašinu sa sebe, namestiće krunu i krenuće dalje.
Dakle, sa retrogradnim Merkurom se saplićemo, padamo, besnimo i na kraju stignemo gde smo pošli i završimo započeto. Ne staje se, samo smo malo više smotani i okolnosti nas teraju da budemo pažljiviji. To je sve, ne ujeda, majke mi, to je ipak benefična planeta. Igra se malo sa našim životima, sapliće nas i usporava. Do kraja februara će nam biti tako. Ko uklaviri šta mu je, biće pažljiviji i završiće davno započete poslove, obaveze, platiće račune. Biće nas i onih što ćemo da bauljamo po prošlosti, srećemo ljude koje nismo videli odavno…
Dosadno nam neće biti a to je jako važno, svakodnevica bez dešavanja ubija, zar ne?

Milijana

Početkom devedesetih sam radila u studenskoj menzi jednog Beogradskog fakulteta. To mi je bio najteži posao u karijeri, majke mi! Ujutro u sedam otvaramo vrata, u tri popodne smo izbacivali studente napolje, jer je kraj radnog vremena. Stajala sam osam sati za šankom i delila pljeksavice, pohovane kačkavalje, jogurte, sokove… To je bio posao pod ugovorom koji se obnavljao svakog oktobra a završavao u junu mesecu, kao i studentima godina.
Milijana je radila kao spremčica. Crnogorka, naravno, ime kaže. Njen posao je bio da dođe pre svih nas, unese gajbe sa jogurtima, lepinjama, salatama u kuhinju. Onda kad mi dođemo, skuva nam kafu, popijemo i na posao. Sekli smo lepinje, nosili gajbe do linije gde se hrana prodavala, ređali salate, kuvarice spremale meso za pljeskavice… Milijana je sve radila. Njen posao je bio da u toku radnog vremena skuplja sa stolova prazne čaše, papire i sve što ostane za studentima. Tome nikad nije bilo kraja. Studenti su imali bonove, klopa je bila super, menza je više ličila na klub nego na one klasične menze. Više puta su i žurke pravili, meni bilo super. Studirala je tada i moja generacija i one par godina mlađe. Hranili smo ih i spremali sendviče za demonstracije devedeset prve.
Milijani je počeo da raste stomak, ali baš vidiljivo. Na naše da je trudna, odmahivala je glavom, ljutila se na nas, govorila da ona sa njenim Milojkom nema seks i da je žena u klimaksu. Posmatrali smo je dok radi, čisti i briše kako se znoji, odmara, zastajkuje. Nešto tu nije bilo u redu. Terali smo je kod lekara. Neće da čuje. Stomak je iz meseca u mesec bio sve veći, mislim imalo je nje, moglo se dodati i na salce, ali nije ličilo na salce. Nasamo smo pričale da tu nešto nije u redu, ako nije trudnoća, kako ona tvrdi, nešto jeste.
Milijana, čvrsta žena, lepa kao lutka, crne kose, plavih očiju je već imala dve čerke, lepotice i Milojka. Živeli su u Kaluđerici u nekoj iznajmljenoj kućici. Bila je ponosna i otresita, prava Crnogorka sa narečjem. Mnogo puta nas je zasmejavala njenim doskočicama.
Elem, da ne zavijam u folije. Bilo je to na Medicinskom fakultetu, zato smo mi inistirale da ide lekaru, jer smo poznavale dosta profesora, lekara, radili smo u krugu bolnica. Sve smo koristile ta poznanstva, da se ne lažemo. Ja sam se čak i obrukala, naravno. Mislim po meni, jer mi je došao student, kojeg sam ’lebom ’ranila da me ginekološki pregleda kada sam zaglavila u bolnici. ’Tela sam dumrem od stida. Budala.
Jednog jutra se Milijana nije pojavila na poslu. Zima neka beše, još nije svanulo dok smo pile kafu. Bile smo zabrinute jer je uvek bila tačna i dolazila je pre nas. Pozvala je nakon sat vremena i rekla da se porodila i dobila devojčicu. Smejale smo se, psovale je i odahnule. Kasnije smo išle na babine, ali one prave. Jedna je umesila pogaču, druga ispekla pile, treća napravila tortu, ja kupila zlatan lančić. Bile smo u njenom skromnom domu i videle najlepšu devojčicu na svetu. Zaboravila sam kako se zove. Ni tada nam nije rekla da li je znala da je trudna, da li je ćutala da ne bi izgubila posao, ili je nešto treće..
Ovo sam napisala da postoje žene koje ostaju trudne i ako ’nemaju seks’ i one koje rintače da zadnjeg dana, bez lekarskog pregleda i rode zdravu i prelepu decu. Postoje i one druge.
Naprosto kad hoće, ono hoće, kad neće, ono neće da ga jebeš.
Saturn.