Početkom devedesetih sam radila u studenskoj menzi jednog Beogradskog fakulteta. To mi je bio najteži posao u karijeri, majke mi! Ujutro u sedam otvaramo vrata, u tri popodne smo izbacivali studente napolje, jer je kraj radnog vremena. Stajala sam osam sati za šankom i delila pljeksavice, pohovane kačkavalje, jogurte, sokove… To je bio posao pod ugovorom koji se obnavljao svakog oktobra a završavao u junu mesecu, kao i studentima godina.
Milijana je radila kao spremčica. Crnogorka, naravno, ime kaže. Njen posao je bio da dođe pre svih nas, unese gajbe sa jogurtima, lepinjama, salatama u kuhinju. Onda kad mi dođemo, skuva nam kafu, popijemo i na posao. Sekli smo lepinje, nosili gajbe do linije gde se hrana prodavala, ređali salate, kuvarice spremale meso za pljeskavice… Milijana je sve radila. Njen posao je bio da u toku radnog vremena skuplja sa stolova prazne čaše, papire i sve što ostane za studentima. Tome nikad nije bilo kraja. Studenti su imali bonove, klopa je bila super, menza je više ličila na klub nego na one klasične menze. Više puta su i žurke pravili, meni bilo super. Studirala je tada i moja generacija i one par godina mlađe. Hranili smo ih i spremali sendviče za demonstracije devedeset prve.
Milijani je počeo da raste stomak, ali baš vidiljivo. Na naše da je trudna, odmahivala je glavom, ljutila se na nas, govorila da ona sa njenim Milojkom nema seks i da je žena u klimaksu. Posmatrali smo je dok radi, čisti i briše kako se znoji, odmara, zastajkuje. Nešto tu nije bilo u redu. Terali smo je kod lekara. Neće da čuje. Stomak je iz meseca u mesec bio sve veći, mislim imalo je nje, moglo se dodati i na salce, ali nije ličilo na salce. Nasamo smo pričale da tu nešto nije u redu, ako nije trudnoća, kako ona tvrdi, nešto jeste.
Milijana, čvrsta žena, lepa kao lutka, crne kose, plavih očiju je već imala dve čerke, lepotice i Milojka. Živeli su u Kaluđerici u nekoj iznajmljenoj kućici. Bila je ponosna i otresita, prava Crnogorka sa narečjem. Mnogo puta nas je zasmejavala njenim doskočicama.
Elem, da ne zavijam u folije. Bilo je to na Medicinskom fakultetu, zato smo mi inistirale da ide lekaru, jer smo poznavale dosta profesora, lekara, radili smo u krugu bolnica. Sve smo koristile ta poznanstva, da se ne lažemo. Ja sam se čak i obrukala, naravno. Mislim po meni, jer mi je došao student, kojeg sam ’lebom ’ranila da me ginekološki pregleda kada sam zaglavila u bolnici. ’Tela sam dumrem od stida. Budala.
Jednog jutra se Milijana nije pojavila na poslu. Zima neka beše, još nije svanulo dok smo pile kafu. Bile smo zabrinute jer je uvek bila tačna i dolazila je pre nas. Pozvala je nakon sat vremena i rekla da se porodila i dobila devojčicu. Smejale smo se, psovale je i odahnule. Kasnije smo išle na babine, ali one prave. Jedna je umesila pogaču, druga ispekla pile, treća napravila tortu, ja kupila zlatan lančić. Bile smo u njenom skromnom domu i videle najlepšu devojčicu na svetu. Zaboravila sam kako se zove. Ni tada nam nije rekla da li je znala da je trudna, da li je ćutala da ne bi izgubila posao, ili je nešto treće..
Ovo sam napisala da postoje žene koje ostaju trudne i ako ’nemaju seks’ i one koje rintače da zadnjeg dana, bez lekarskog pregleda i rode zdravu i prelepu decu. Postoje i one druge.
Naprosto kad hoće, ono hoće, kad neće, ono neće da ga jebeš.
Saturn.
satrun