Tačka označava kraj rečenice, kraj nečega.
Koliko je nekada potrebno da bi stigli do tačke. Živimo zareze, umećemo prideve, psovke, produžavamo trajanje rečnica, života.
Onda nastupaju znakovi navoda, posebno u prošlom vremenu, šte je ko govorio pre dvae’s godina, pa citati, pa znakovi uskličnika, pa upitnika. I onda opet zarezi.
Produžeci sa zarezima, trajanje.
Do tačke je dalek put.
Da se stavi na početku, izgubilo bi draž borbe, trajanja, iskustva i ne bi imalo ove tri tačkice … nastavka. To je kad voljnom radnjom lupamo tačke iz nekog razloga, one stoje, postoje, a trajanje se nastavlja, naše.
Nižemo tri tačke, zareze, uskličnike, upitnike, znakove navoda, trajemo.
Ima stavljenih tačaka pa pokajanja i dodavanja još dve za nastavak, za naredne zareze.
Najgore su tačke besa, koje se ne stave, več uskličnici označavaju da ima nastavka, ipak.
Tačka ne postoji dok nas ima.
Sve su stavljene zbog gramatičkih pravila onih iz srca, a te priče, životi traju, imaju još dve dodate, tri ukupno i negde za nekoga traju.
Imamo i one dve tačke što nabrajaju, poraze, greške, sreću, mudrosti… nema ni tu tačke.
Tačka ima pravo da stoji i označava kraj onda kada mi ili naši najmiliji odu zauvek.
Ostalo su zarezi, uskličnici, upitnici i …

544150_306257596170485_177344608_n