Naš nastavak

Biti roditelj jeste obaveza ali pre toga, biti roditelj je ljubav.

Većina ljudi rukovodi se praktičnim stvarima, posebno kod nas. Čekaju posao, nemaju stan, čekaju da čekaju… Zašto ostavljaju ljubav da čeka? Zašto je ne množe? Zašto ne dozvole sebi da vide šta je njihova ljubav napravila, šta se rodilo iz nje, šta će nastaviti da živi i bez njih? Prirodno je da kada se dvoje ljudi vole, žive zajedno, požele da podele tu ljubav sa nečim iz sebe. Da ta njihova ljubav dobije oblik, da može da je vidi svako, da mogu da je poljube svaki dan, pomaze, da vole ljubav. Da, voleti ljubav, to je vrhunac dvoje ljudi. Najplemenitiji i najčistiji izvor ljubavi koji postoji i koji je postojao.

Odlaganje zbog praktičnih stvari vodi gašenju ljubavi. Odlaganje iz straha, sumnji je već psihološki problem a i tu se treba zapitati zbog čega su dvoje ljudi u vezi ili braku, čega se boje, zbog čega postoje sumnje?

Ako je glad nagon, i ljubav je ne neki način. Priroda nam je dala, zašto onda jedemo kad smo gladni, a ne zadovoljavmo prirodu da vidi naš plod?

Iz one sam starije, romantične garde kojoj je dete kruna ljubavi i ne umem da shvatim da dvoje ljudi koji se vole ne žele da nose tu krunu, da je stave i da ljubav njima vlada čitav život. Jednostavno, ne umem.

Moji prijatelji su dobijali decu devedesetih. Bili su ratovi, bile su inflacije, strah je bio prisutan u svim porama života, ali oni su se voleli i rađali decu. Meni se nije dalo. Možda zbog toga mislim ovako. Ja sam želela dete, priroda nije dala. Verovatno je imala razloge za to.

Tužno je kada ljudi zagaze u godine i onda se trude bilo sa kim, na bilo koji način da ostvare sebe kroz roditeljstvo. To, po meni, nije čin ljubavi, to je dokazivanje, sebična potreba da zadovolje sebe ili je vapaj za ljubavlju koju su ispustili u životu, jureći karijere, posao, stan, pravu ljubav.

Život bez dece nije prazan, deca ga čine boljim, bogatijim jer ljudi su bolji kad imaju ispred sebe nekoga ko je deo njih.

Tekst objavljen na sajtu SlovoPres.

Pesmom da nam kažu

Čuvši da postoji pesma ’Dabogda umro na njoj’ a ima i neka sa njom na đonu cipela i da je ona zove da raskine s njom. Lupih se šakom o čelo po stoti put.
Pa majku mu, dokle mi paćenice puzimo za njima, čekamo, patimo ližemo taj đon i što se još to sada peva po kafanama, splavovima i ostalim mestima gde zalazi mlad svet!?
Onda stavih prs’ na čelo i setim se da takvih pesama ima oduvek i da su i danas popularna.
Recimo na Mitu Bekriju su skakali moji roditelji, mi, a sada i klinci. A šta je Mita uradio? Otišao a ona ga čeka jer je obećao da će doći. Aj što čeka nego moli, eeeej, da je kući povede da mu staru majku gleda! Znači idi ti u kafane, bekrijaj a ona će da ti menja pelena majci, kuva i čeka da li će uveče doći pijan da joj legne u krevet. Romantika do bola! Ona još kuka što ga nema da je vodi da bude kućna pomoćnica! Dao joj cveće i sad jadna misli da će da održi obećanje i prođe joj mladost. Aj što ona ’oće da bude jadnica, a što narod pada u nesvest na ovu pesmu, gde je Mita, realno, ispao peder.

Onda Čudna jada u Mostara grada, nema lepše sevdalinke. Obožavam ovu pesmu, ali kad sam se zadubila naljutila sam se, opet. Čelebića Biba bolesna jer Ahmo sa drugom razgovara a obećao joj da će je na jesen uzeti. Prošle dve jeseni, Ahmu zabole sve živo i neživo za nju a ona čeka, još ne da majci da ga kune jer je obećao da će je uzeti. Kud je majka ne oplete po guzici pa neka čeka još! Nee, majka se još brine za nju jer je boli srce i glava, pegla joj veš jer ne može iz kreveta ustati, pretpostavljam. Pa ko je tu lud! Ahmo je isto peder a Biba ćurka a mi narode skači i na ovu pesmu.

Žute dunje stvarno volim, posebno kako je otpevao Davorin Popović, ali kad se udubim u reči psujem na svaki stih. Aj dušmani im nisu dali da se uzmu a voleli su se, Fatma se razbolela od tuge i poželela je žute dunja iz Stambola. Aj sad što ona izvoljeva, razmažena jedinica, kao da nema nigde dunja nego baš tamo i ponudi se dragi da ode da ih donese. Tri godine, eeeeej nema ga, ne javlja se, ko zna šta je radio usput, pa da je peške išao došao bi za godinu dana, da ih je sam zasadio, rodile bi za tri godine. Ko zna s kim je taj bio tri godine i lepa Fatma umre. E, eto sad njega doneo dunje nakon tri godine i moli da je još jednom poljubi na nosilima, ’oće i da plati. Pa da su znali da mu te dunje o glavu olupaju! Peder i on!

I šta nam kazuju sve te pesme. Mi žene crkavamo, puzimo, čekamo, razboljevamo se dok se oni smisle ’oće kaki- neće piški. Sve mi paćenice, mučenice i logično je da mu se sada liže đon jer genetika je to.
Zato ja najviše volim ’Aljinicu boje lila. Tu je ona njega varala i spucala ga pa on pati. E neka se našla jedna da ne umire za njim i ne kuka daboga umro na njoj, gde je tu moj znoj! Oblačila se cica i išla da se voli, nije čekala da li će doći ili neće. Neka je pederka, osvetlala nam je obraz!

Tekst objavljen na sajtu SlovoPres.

#PlaninskePriče

Kosmaj je planina odakle potiču moji geni. Naime, otac je rođen u jednom selu blizu ove planine.
Za Kosmaj me vežu najlepše uspomene iz detinjstva i rane mladosti jer ova planina čuva moje najnevinije trenutke.

Obzirom da smo letnje raspuste provodili na selu, svake godine se podrazumevalo bar tri puta da idemo na Kosmaj. I to četvrtog jula na Dan Borca- praznik Ustanka naroda Jugoslavije i sedmog jula na Dan Ustanka naroda Srbije. To su tada bili neradni dani a mi smo već bili na raspustu. Išlo se tradicionalno do spomenika borcima Kosmajskog odreda stradalim u drugom svetskom ratu. Kao i za Svetog Iliju na Tresije na vašar.Tresije se nalaze na putu ka Kosmaju i tu je manastir posvećen arahangelu Mihailu i Gavrilu.

Kasnije kao odrasla i sada kad god odem na Kosmaj uvek gledam to ogromno zeleno, skoro nestvarno drveće. Vazduh je čist toliko da cepa pluća. Sada ima Vidikovac sa kog se vidi cela Šumadija. Ima restorana gde se može popiti kafa i ručati i uživati u prelepom pogledu. Obilazila sam i manastire u okolini Kosmaja i svaki ima svoju priču, svoje monahe i svako može pronaći mir za dušu u tim prostorijama. Šetnjom kroz šumu se dolazi do manastira Tresije, potom dalje kroz šumu do ostatka srednjovekovnog grada Kasteljan, zanimljivo i neobično, nadasve nestvarno koračanje kroz neko drugo vreme. Staze su obeležene i nema šanse da se neko izgubi.

Kosmaj je planina udaljena od Beograda šezdeset kilometara, sat vremena vožnje kolima. Predivno mesto da se provede dan u prirodi a da se ne putuje daleko. Videla sam da ima i prenoćišta ali nikada nisam spavala tamo jer je moje selo blizu i tu imamo kuću.

Preporučujem svakome ko se nađe usput da svrati i vidi pravu divlju, netaknutu prirodu, sa ogromnom šumom od bukovine i hrastovine, da oseti miris nezagađenog vazduha, da prošeta do manastira, spomenika, vidi srednjovekovni grad, jede u obližnjim restoranima jer nikada se više ne ogladni nego na čistom vazduhu.

Post sam napisala kao deo akcije o kojoj više možete pročitati kod Dede. U pitanju je nagradna igra kao i promovisanje planina i njenih lepota.

Pridružite se nagradnoj igri i pišite  svoje #planinske priče.

P.S. Slike preuzete sa gugla 🙂