Otvorio se kafić u mom kraju, ima i svetsko ime, bokte! Kako je krenulo lepo vreme, bašta je puna.

Gledam malopre ulaze dve devojčice, šatro nešto važno pričaju i nije ima važno ko je tu i ko ih gleda. Mislim one su ribe, zabole ih za svet okolo. Posle toga ulazi cupi sa jaaako važnom pričom na mobilnom telefonu, sve uz dirigovanje rukama dok priča. Naravno sa naočarima; i nju kao boli uvo ko je gleda. Jedino dobro je što u ovom delu dana, popodne, nema kopitarki, već su sportske varijante kao aseosari na tapetu. Nakon njih ulazi baja sa onim korakom levo-desno nogom, i  ’šta me gledaš jebaću ti mater’ stavom, sa njim klinac koji mu se divi i skakuće jer je u društvu opasnog baje. Baja ima i tetovažu na ruci, videh kako viri ispod rukava kratke majice. Ostali sede i uglavnom bulje u mobilne telefone. Kao niko nikog ne vidi, imaju svoj svet i vaaažne priče.

I onda uveče pričaju kako su bili na kafi popodne sa tim i tim i super su ćaskali. Sa mobilnim su kuckali jer su face i ovozemaljski svet ih ne zanima – u toj spravi je uvek neko važniji. Bilo na fejsu, tviteru, viberu ili vatsapu. Koga su videli? A izašli da bi bili viđeni. Doduše sve se to selfira i objavljuje na istim tim mrežama da se vidi izlazak i bleja!

Meni te kafiČ fore nisu jasne. Šta ima da idem tamo i da kao sednem sa drugaricom sa kojom se čujem svaki dan i sad mi kao imamo nešto da pričamo baš u kafiČu. Pa i da se ne vidim sa nekim baš ću u kafiću da se ispričam! Pritom te oderu za tu istu kafu ili neko drugo ćepi. Kao socijalizacija, jel’te, a ono svi zaboli nos u mobilne ili tablete!

O noćnim izlascima nemam puno iskustva sem jednog od letos. Verujem da je ono blaga varijanta onoga što mladi nazivaju provodom, ludilom brate!

sto

Dakle, kafič sa živom muzikom, baštica, leto. Rešile mi devojke da odemo da izađemo. Lep ambijent, ali stvarno. Zeleniš razni okolo, mrak, a na stolovima gori po jedna sveća. Kariranim. Sele mi, e stolice im psujem po sto puta, one obične drvene ko sa sela, ni jastučiće ne staviše. Nažuljasmo se pošteno. Počeše da se skupljaju oko ponoći. Minići, dudići, baje sa cicama u fazonu ’gde gledaš mamu ti, sa mnom si došla’, jer one izlaze da bi gledale druge frajere, jel’te. Četiri plavuše isto obučene, ali isto. U crna haljine sa crnim potpeticama, iste frizure, ispeglane. Mi se okretale mislile da je skrivena kamera jebote! Naravno, sve su ribe i nikog ne gledaju, samo zamahuju kosama i bleje naravno u mobilne telefone. Krenu muzika, aj da i mi malo džuskamo. Kad ono cvrc. Jedna, druga, peta, osma pesma, nemamo pojma koja. Ona deca, kopitarke, četiri iste, baje sa košuljicama i očupanim obrvama skaču, pevaju. Svi se ubijaju od alkohola. Shvatismo da smo mi uljezi, zalutale na njihovu teritoriju. Uglavnom su to deca rođena devedesetih, da ih sve rodimo. Atmosfera je bila OK za to vreme dok smo mi bile, a izdržale smo čitava tri sata, sve dok nisam rekla:

–Ako čujem još jednu Cecinu pesmu odoh kući a vi kako hoćete.

’Kad bi bio ranjen krvi bi ti dalaaaa’, deca na stolicama i stolovima, ja na izlazu, one za mnom. M’rš.

Jebala vas i Ceca i deca i ostali bendovi čija ni imena ne znam, a kamoli pesme.

I to su provodi, dnevni uz kaficu, šatro, uz čašicu i Cecu.

Sedi Zelena, kuči, kafiči nisu za tebe.

Tekst je objavljen na sajtu SlovoPres.