Archive for јул, 2015


banana torta

-Mico, gde si bre kupila ove crne banane?

-Pa, bile šezdeset dinara i reče mi onaj kod Brke da su unutra dobre.

Gledam one crne banane i oću d’ umrem. Mislim se “‘bem te sirotinjo kad padaš na prodavac fore pa kupuješ ono što je crno a unutra dobro”. A i mislim se kako će na ovoj vrućini do jutra da budu ko ugalj. Već zamišljam muve i ose oko stola.

Ali, ček’; mogla bih tortu da napravim ali ne znam kako beše ide recept. Već me hvata neki neizdrž. Guglam recept ali nikako da ugledam taj koji tražim, a pojma nemam kako ide. Da pozovem sestru – pravio njoj zet tu tortu kad je operisana. Ko god joj je došao u posetu doneo banane. Postadoše majmuni kući. Zovem je, ne može ni ona da se seti, ali misli da je ona fora kilo šlaga, litar kisele, dole plazma, gore voće i ne zna šta još posle.

Aha! Upali mi se lampica, ali mala neka. Trčim do zdrave hrane, ne znam ni sama zašto. Koji me đavo tera nemam pojma – moram sad i odmah da je napravim. Koja sam budala, d’ izginem niz one stepenice od trčanja, kao da mi život zavisi! Pri tom sam imala telefon u ruci, nisam bre mogla ni da pričam kad moram da pazarim! Fala bogu da u zdravoj hrani nema reda od šes’ milona ljudi koji ne mogu bez zanimacija za zube, pa pazare po sto grama. Izašla sam isto toliko puta čekajući da se izmeri. ‘Ajte u klinac! Sa prodavačicom sam na prst u dupe, maltene se izljubismo.

-Šta sad praviš na brzaka?

Kažem joj za šlag tortu, ali neću kilo, mnogo bre. Pita ona da l’ ‘oću pola kile. Može. Može i 600 grama, a može i 550. Mislim da mi je dala šesto, jer sam već cupkala. Žurim kao da mi svatovi dolaze!

-Koliko ćeš keksa?

-Pa ne znam, šta ti misliš? Dvesta ili 300 grama?

-Dvesta ti je bolje.

-‘Aj daj 200.

-A možeš i eurokrem u jedan fil ili kapućino?

-Da, mogu.

-Imam Cipiripi, ako nećeš Eurokrem?

-Ma jok, imam kući.

A mislim se, kad se onaj eurokrem razvuče ko sirotinjska naćuva odma’ će da me iznervira. Munuću kapućino, imam vanilu i lešnik.

Uletela sam u kuću, perem ruke, trčim da uzmem čantru i mikser. Sipala sam šlag i kiselu vodu. Ne vide se dobro one crtice, više od pola litre sam sipala ali koliko tačno pojma nemam. Muti, drn, drn, steže se! Jes! Ček da munem keks, u šta ću, može u ovu mericu, bokalče u kom sam merila kiselu vodu. Sljuštim tu keks i trpam šlag odozgo, e sad koliko, to pojma nemam. Mešam kašikom da dohvati dno, vadim pleh svetlosnom brzinom, prosipam keks sa šlagom. Letim po one crne banane, ljuštim ih i seckam, da ih bacam preko onog keksa. Odozgo stavljam malo šlaga i zatim, odokativno, kad je ostalo recimo pola, sipam kapućino od lešnika. Zamašem kašikom i tras u frižider.

Imala sam posle neke silne goste, jedan probao, ali se još nije bilo steglo. Pojeo parče torte na ne znam koliko piva. Njemu  super, a i meni – nakon pivceta.

Danas sam se nameračila da je probam – savršenstvo ničega, a ukusno i lepo se seče. Još kad bih umela lepo da isečem.

Tri dana ćemo da se gostimo, a oko trista dindži košta, sve sa crnim bananama.

Moram da dodam i P.S.

Nisam rekla da sam ‘tela da bijem Micu, ali mi je majka i bilo mi je žao.

Nisam rekla da ko ‘oće da je pravi – neka recept potraži na netu.

Najvažnije! Imati Mesec u Lavu kao vladara podznaka u opoziciji sa Suncem i mučenim mi Mekurom rezultuje ovakvim pisanijem i ovakvim spremanjem u kuhinji.

‘Ladno može još jedan podnaslov:

Dramatično pravljenje torte Meseca u Lavu.

Gle, bre, drame oko gluposti i još teksta pride!

Tekst objavljen na sajtu SlovoPres.

– Ovde je red za žrtvoprinošenje?

– Jeste, ovde. Bićete iza mene. Ja sam 852, vi – 853 po redu.

– Jooj, baš je veliki red.

– Ne sekirajte se, brzo to ide. U ime čega žrtvujete?

– Ja – u ime ljubavi. Vi?

– A ja – u ime dece. Deca su moje sve na ovom svetu!

– A šta ste doneli kao žrtvu?

– Svoj privatni život. Samo da su deca zdrava i srećna. Za njih ću sve da dam. Jedan dobar čovek je hteo da me oženi – nisam pristala. Kako da im dovedem očuha u kuću? Voljeni posao sam napustila, daleko je od kuće. Zaposlila se kao spremačica u vrtiću – da budem pored njih, da pazim da su siti i zadovoljni. Sve za decu! Za sebe – ništa.

– Joj, kako vas razumem. A ja želim da žrtvujem odnose… Razumete, između mene i supruga ne postoji više ništa. Pored njega je druga žena.. Ma, i kod mene se pojavio drugi muskarac, ali… Kada bi muž otišao prvi! Ali on ne ide kod ljubavnice! Neće! Plače.. kaže da je navikao na mene… A meni ga je žao! Jer plače.. Tako i živimo.

Otvaraju se vrata, čuje se glas: „Broj 852 uđite!“

– Idem ja. Tako sam uzbuđena! Šta ako neće da prime moju žrtvu?

Broj 853 presavija se i čeka svoj poziv. Vreme prolazi sporo. Ali, evo iz kancelarije izlazi broj 852.

– I? I šta bilo? Šta su vam rekli? Prihvatili su vašu žrtvu?

– Ne… Ispostavlja se da ovde postoji probni rok. Poslali su me da razmislim.

– Ali kako? Zašto? Zašto ne odmah?

– Oj, draga, oni me pitaju: „Da li ste dobro razmislili? Jer je to zauvek!“ A ja njima: „Naravno. Deca će odrasti, ceniće ono što je majka žrtvovala za njih“. A oni meni: „Sedite i gledajte na ekran.“ A tamo- neki čudan film o meni. Kao da su deca već odrasla. Ćerka se udala, negde daleko u inostranstvo. Sin zove jednom mesečno, pod moranje, snaja kroz zube priča sa mnom… A ja njemu: „Sine, pa što si takav prema majci?“, a on meni: „Mama, ne mešaj se u naš život, zaboga! Zar nemaš drugog posla?!“ A kakav posao? Šta da radim? Jer zbog dece sam sve i napustila, i živela sam samo za njih… Ispada da nisu cenili moju zrtvu… ? Džaba sam se toliko trudila?

Iza vrata čuje se glas: „Sledeći! Broj 853″

– Joj, pa to je za mene.. Skroz ste me sludili svojom pričom. Ne mogu da verujem… ‘Ajd, dobro, idem sad ja.

– Izvolite, uđite, sedite. Šta ste doneli kao svoju žrtvu?

– Odnose…

– Jasno.. ‘Ajde da vidimo šta imate.

– Evo, gledajte. Nisu veliki, ali su simpatični. I friške su. Upoznali smo se pre samo pola godine.

– I zbog čega želite njih kao žrtvu?

– Zbog očuvanja porodice.

– Čije, vaše? Poštoje neophodnost u njenom očuvanju?

– Naravno! Muž ima ljubavnicu, odavno, stalno trči kod nje, laže, nemam više snage.

– A vi?

– Pa, šta ja? Pojavio se u mom životu jedan čovek, imamo lepe odnose

– Pa, znači, želite da žrtvujete ove nove odnose?

– Da… Da, sačuvam porodicu.

– Čiju? Sami govorite kod muža je druga žena, kod vas je drugi muškarac. Gde je tu porodica?

– Pa šta.. Po dokumentima smo još u braku. Znači – porodica.

– Znači sve vama to odgovara?

– Ne, ne! Kako može sve to meni da odgovara? Stalno plačem i sekiram se.

– Ali promeniti stare odnose za nove nikako ne želite?

– Pa, nisu baš oni toliko duboki, onako, više površni… U principu, nije mi žao!

– Pa dobro, ako vama nije žao, nama je svakako. Dajte te vaše odnose.

– A meni su rekli da kod vas prikazuju film. O budućnosti. Što ga meni ne biste prikazali?

– Filmovi su različiti. Neki su o budućnosti, neki – o prošlosti. Mi ćemo vama pokazati o sadašnjosti. Evo, uključujemo, gledajte.

– Oj! Pa to sam ja! Bože dragi, pa što tako izgledam? Ma lažete! Ja vodim računa o sebi.

– Pa to se vaša duša na ovaj način projektuje na spoljašnjost.

– A ko je ovaj dečak? Vidi kako je simpatičan… Gledajte, on se pripija uz mene.

– Niste prepoznali? To je vaš suprug u projekciji duše.

– Suprug? Koješta! Pa on je odrastao covek!

– A u duši – dete. I pripija se, kao uz majku.

– Pa takav je on i u stvarnom životu!

– Znači ne vi uz njega, nego on uz vas?

– Pa, da. Ja sam od detinjstva shvatila: žena mora da bude jaka, mudra, odlučna. Mora biti i glavna u porodici, i muža izvesti na put.

– Pa, to je to. Jaka, mudra i odlučna mamica rukovodi svojim dečkom – suprugom. I lekciju mu održi, i pomiluje, i oprosti. A šta ste vi hteli?

– Zanimljivo… Ali nisam mu majka, ja sam mu žena! A u ovom filmu… On je tako bespomoćan, i kod ove svoje će ponovo da pobegne, a ja ga svejedno volim!

– Naravno, tako će i biti. Dečak će se malo igrati u pesku, pa će se vratiti kući. Kod svoje mamice. Malo će kukati na ramenu, plakati… Dosta je! Kraj filma! ‘Ajde da završavamo ovaj susret. Želite da žrtvujete ljubav? Niste se predomislili?

– A budućnost? Zašto mi niste prikazali budućnost?

– Vi nemate budućnost. Kod takve sadašnjosti – pobeći će od vas odrasli „dečak“, ako ne kod druge žene, onda u neku bolest ili – ni u šta. Sve u svemu, pronaći će način kako da se otkači mamine suknje. Jer i on želi da raste..

– Ali šta da radim? Zbog čega ću onda sebe žrtvovati?

– Pa vidite i sami. Možda više volite da budete mamica, nego žena!

– Ne! Želim da budem voljena žena.

– Ali i mamice, takođe, bivaju voljenim ženama, veoma često. I? Želite li da žrtvujete? Zbog očuvanja onoga šta sada imate, i da pri tome, vaš muž i dalje ostaje dečak?

– Ne… Nisam spremna. Moram da razmislim.

– Naravno, naravno. Mi dajemo vreme za razmišljanje.

– A savete delite?

– Sa zadovoljstvom.

– Recite, pa šta treba da uradim da moj suprug… odraste, šta li je…?

– Verovatno da prestanete biti mamica. Okrenuti se licem prema sebi i naučiti biti Žena! Zavodljiva, uzbudljiva, željena… Takva, kojoj poželi poklanjati cveće i pevati serenade, a ne plakati na njenim toplim grudima.

– Mislite da će pomoći?

– Obično pomaže. Ali samo u slučaju ako odlučite biti Žena. Ako nešto zatreba, vi slobodno dođite. Odnosi su vaši odlični, uzećemo ih sa zadovoljstvom. Znate, koliko ljudi u svetu mašta o takvim odnosima? Tako, ako želite da ih žrtvujete u korist drugih – dobrodošli!

– Razmisliću..

Broj 853 rasejano izađe iz kancelarije, panično pritiskajući svoje odnose ka grudima.

Broj 854 sa uzbuđenjem ulazi u istu kancelariju:

– Spremna sam da žrtvujem svoje interese zarad majčinog spokojstva…

Vrata se zatvaraju. Po hodniku šetaju ljudi sa uz grudi pripijenim željama, sposobnostima, karijerama, talentima, mogućnostima – sa onim što su spremni nesebično žrtvovati..

Verujem da su se mnogi od vas pronašli u ovoj priči. Da li je zaista potrebno i vredno da se žrtvujemo za sve u ovom životu, da li se isplati? Šta mislite?

Kako sam pasla travu!

Juče mi je drugarica spremala klopu. Kaže pasta sa pesto sosom. Nemam pojma šta je, al’ ću da jedem.
Kaže metni testeninu da se kuva. Metnula. Ona oprala bosiljak, svež, nemam pojma koliko, kaže daj beli lukac, dadoh, kaže daj blender. Dadoh. Ubaci ona u bledner orahe, nemam pojma koliko, pristisnu, drn, drn, preko samlevenih oraha nagura ono lišće od bosiljka. Drn, drn, kaže daj so i daj maslinovo ulje. Dadoh. Soli, sipa ulje, bači tri čena belog luka i opet drn drn. Ja čekam da traži tiganj, ulje, nešto da se kuva, pavlaku, ne znam šta. Kaže ona ma jok bre. Ješećemo živo jebote? Kaže da.
Ju!
Skuvala testeninu ja!
Ona malo metnula putera u tiganj, ugrejala, pa to zeleno iz drn drn, i odozgo kesicu parmezana sljušt. Izmeša sve, pozelene testo! Kaže daj tanjire.
Dadoh. Sva u čudu ja.
Probah. Bokte, ao bokte, kakva klopa!
Nisam uspela ni pola tanjira da pojedem, prejela sam se ko svinja. Jako je, mnogo. I bila sam sita do noćas.
Sipali i mami. Aoo, njena faca, kao kad detetu daš riblje ulje. Kaže, daj onaj sladak kupus od juče ne mogu ja ovo.
Došla sestra, uzela i ona da klopa. Jao, jao što je dobro. Pet puta zamahnula viljuškom i prejela se.
I tako, juče smo bile u fazonu Italije a završile dan sa Nikšićkim pivom.
Ko oće da jede i pravi super je, gotovo za 15 minuta. Al’ recept nek’ potraži po netu ja ništa ne upamtih.

10983361_10205298627602487_3110470586362758020_n