Juče mi je drugarica spremala klopu. Kaže pasta sa pesto sosom. Nemam pojma šta je, al’ ću da jedem.
Kaže metni testeninu da se kuva. Metnula. Ona oprala bosiljak, svež, nemam pojma koliko, kaže daj beli lukac, dadoh, kaže daj blender. Dadoh. Ubaci ona u bledner orahe, nemam pojma koliko, pristisnu, drn, drn, preko samlevenih oraha nagura ono lišće od bosiljka. Drn, drn, kaže daj so i daj maslinovo ulje. Dadoh. Soli, sipa ulje, bači tri čena belog luka i opet drn drn. Ja čekam da traži tiganj, ulje, nešto da se kuva, pavlaku, ne znam šta. Kaže ona ma jok bre. Ješećemo živo jebote? Kaže da.
Ju!
Skuvala testeninu ja!
Ona malo metnula putera u tiganj, ugrejala, pa to zeleno iz drn drn, i odozgo kesicu parmezana sljušt. Izmeša sve, pozelene testo! Kaže daj tanjire.
Dadoh. Sva u čudu ja.
Probah. Bokte, ao bokte, kakva klopa!
Nisam uspela ni pola tanjira da pojedem, prejela sam se ko svinja. Jako je, mnogo. I bila sam sita do noćas.
Sipali i mami. Aoo, njena faca, kao kad detetu daš riblje ulje. Kaže, daj onaj sladak kupus od juče ne mogu ja ovo.
Došla sestra, uzela i ona da klopa. Jao, jao što je dobro. Pet puta zamahnula viljuškom i prejela se.
I tako, juče smo bile u fazonu Italije a završile dan sa Nikšićkim pivom.
Ko oće da jede i pravi super je, gotovo za 15 minuta. Al’ recept nek’ potraži po netu ja ništa ne upamtih.

10983361_10205298627602487_3110470586362758020_n