sataras-a86b761e6fc38e1f36cae7617b74c586_header

Meni stvarno nije jasno kako neko voli da kuva, ali majke mi!

Pre neku noć, pošto tad kuvam, pravila sam bećarac. Bećar paprikaš, sataraš – bemliga kako ga sve zovu.

I paz’ posla, jebote!

Prvo sam oprala paprike, šes’ tona. Izbušila da očistim. Semenke još viđam po kujni. Kud su letele, grom ih ne ubio! Dok su se sušile, uzela crni luk da očistim. On me definitivno mrzi. Od mladog, praziluluka pa do ovog običnog. Takođe šes’ tona. Suza suzu stiže, sline cure, majku jebem onom ko ga je sadio. I to po sto puta, pa unatrag! Dok sam ga seckala, ko nogama a ne rukama, ulje se zagrevalo u šerpi. Mlati onim nožem, briši suze i sline laktom, jebem majku i dalje. Bacam u šerpu a ono smrdi lukčina, usmrde mi se kosa, majica, ja, život moj, cela kuća! Seci papriku, pa mešaj da ne zagori onaj lukac. Preznojena skroz. Ko na trkama.

Smanji šporet, pojačaj šporet, posoli lukac, sec papriku. Trč tamo, trč ‘vamo. Ubacila paprike i onda stajala pored šporeta i mešala. Dosaaaaaaadno. Ako dolijem vode, do jutra će se krčka. Mešaj varjačom, pa na prozor da udišem usporeni, divni, pretopli vazduh, dok mi se znoj sliva niz leđa. Onda turila paradajz u toplu vodu da ga oljuštim. Tri tone. Ljušti, skidaj one crne tačkice, sliva se niz ruku, lavabo, radni deo, vrata od sudopere. Kud ode mater mu!

Ljušt malo tu, pa trk s’ umazanim rukama do varjače da promešam onaj luk i papriku i tako sedamsto dvadeset tri puta. Kosa mi sleplljena kao maraton da sam trčala. U sauni sam, opkoljena domaćim mirisima.

Puši mi se. Ako izađem zagoreće sve, ako smanjim vatru krčkaće se do prekosutra.
“Možeš ti to, Radice”, bodrim sebe a znoj mi se već sliva niz noge i pada na papuče i lakirane nokte!

Rk i paradajz, iseckan i odozgore šećera malčice. Neko mi je nekad rekao da tako treba. Nemam pojma zašto. E tu već mogu da izađem da pušim jer paradajz ima vode pa neće da zagori. Ali kako?

Kuhinja mi liči kao da je tu bio boj na Kosovu 1389!

One ljuspe od luka su poletele svuda, vid’ je tamo, gle je vamo. Semenki od paprika samo što na plafonu nema! Sudopera crvena, vrata ušljiskana, lak s noktiju do pola – ko one kafanske drolje.

Sagni se tamo, vidi odande, skupi ovde, onde, trljni tamo, brisni vamo, promešaj bećarac, operi sudove, iscedi krpu obriši ovo pa ono. Pa aaaaaaa! Gaće su mi mokre!

Krčkalo se to nekih nemam pojma koliko, ulazila, izlazila, mešala, solila, biberila, munula jaje na kraju da se stegne i stiže tri ujutro. Ojsa!

Ruke mi još smrde na luk. Zamisli da izađem negde, bre, pa mi priđe mi neki kavaljer da mi poljubi ruku – a ona smrdež!

Najgore od svega što se sve pojede za dva dana i posle opet smišljaj šta.

Guzica je bre naš neprijatelj kao i crni luk i šporet i tiganj i šerpa i varjača i sve krpe i krpičice ušljiskane od brisanja svega.

Neke i zimnicu spremaju. Tek mi to nije jasno!

Živim u nadi da će neko izmisliti tabletu. Popiješ, i to ti bude obrok. A ne ovo drndanje!

Tekst objavljen na sajtu SlovoPres.