Retko, najređe izlazim. Ne znam šta se u kafićima, barovima i ostalim kafanama radi. Ali naiđu tako neki dani kada idem da ispoštujem nekoga zbog nečega. Tako i ovoga puta na Kumin rođendan. Bar, za mene ništa, a izgleda da je to neko in mesto. U srcu je Beograda, poprečna ulica od silikonske doline. Pun ko osinjak. Kuma rezervisala tri stola, spojena da bi svi njeni gosti seli. Svi su oni profesori, doktori i magistri nečega. Znam te ljude od rođendana do rođendana. Ustvari, nikog ne znam jer do idućeg rođendana zaboravim i ono što sam znala o njima. Ok su ljudi ali sa njima nemam temu, tako da uglavnom zevam okolo ili tandrčem nešto, da ne kažem kenjam. I tako, gledam svet što je došao. Kulturica sve, nivo. Sto do nas četiri frajera, posle dođoše još dve i tako njih šestorica sede jedni prekoputa drugih i nešto kenjaju. Svi skockani, mladi, lepe frizurica, ove sad što se nose, bordo pantalone, očupane obrve, vino u rukama i kao nešto se tu ozbiljno priča. Sto ispred našeg dve devojke sama, ono obične cure, sede same pričaju. Mislim se koji moj se niko ovde ne muva nego kao pričaju i naravno svima su malo malo mobilni u rukama. Do mene je sedeo sjajan lik, ismejala sam se na kraju za medalju. Profa na faksu, nisam provalila životami da ima šesettri godine. Pošto su većina njih hemičari, pohvalih se kako sam u drugom srednje pala na popravni iz hemije, kad on kaže ‘Nije to ništa ja pao na popravni u četvrtom srednje iz fizičkog’. Pa jebote ko još pada na popravni iz fizičkog sunceti. Kaže da je to bilo sedamedesete godine, išao je u petu beogradsku gimnaziju i mrzelo ga da ustaje ujutro da ide na plivanje na Taš, da igra za neki fudbalski tim, i profa ga na kraju godine kao i ortaka oborio na popravni u junu. Oplakali smo tu priču kako je cela peta došla na popravni da ih gledaju kako trče, rade sklekove a imali su i teoriju bokte! Onda su on i moja drugarica i stomatolog ujedno pričali o beogradskim kafanama u doba njhovog studiranja. Gde su započinjali noć a gde dočekivali jutra. Uživala sam slušajući o životu u Beogradu kada je sve bilo sigurno i kada su kafane bile pune. One prave kafane u koje su išli i studenti. Pa su setili brkatih konobarica u borosanama, pa ćevapa na Bulevaru, pa kafane Lovac, kad ovaj reče da je tu pravio svadbu i ona je ali on jednu od. Pitah ‘Kolko puta si se ženio’, kaže sad je u četvrtom braku, ojsa brate! A kum mu rekao da tako dobre svadbe pravi da treba svake godine da se ženi. Reče da neće više, a sadašnja žena mu mlađa od mene. Duh Beograda je isijavao iz njih dvoje i meni to vreme beše lepo i zanimljivo. Onda su došli frajer i riba, oko tridesetak godina, on u odelcetu, ona u crnoj haljini i smestiše ih za sto koji gleda u policu na kojoj su poređane flaše od vina. Pa jebote. Sede kao u školi jedno do drugog i gledaju u prazne flaše. Ali verovatno je mesto in, pa pomislih, jebeš ga i u Njujorku se ovako otimaju da uđu negde što ne i u Beogradu. A jebala bi mater da je mene neki baja izveo da sedi pored mene i da zevam u flaše.
U isto vreme je moja sestra išla na proslavu Nove godine sa radnim kolektivom joj. Poznata kafana, kao, na Košutnjaku. Kaže da ne greju i da se smrzla ko bulja. Tamo negde oko ponoći poče da se skuplja beogradski krem. Sojke sa dojkama, ustima ko u majmuna, ispeglanim šiškama, dugim nadograđenim kosama, noktima ko u veštica iz crtanih filmova, pirsinzima i tetovažama duž celog teleta. Utegnute, namunjene sa šes’ kila parfema na sebi, sto kila šminke i tonu silikona. Baje u odelcima sa satovima ko moja glava, obrve naravno očupane, pirsinzi i tetovaže naravno, mindjušice, a imalo je,kaže, i onih što su izašli iz teretane. Utegnute maje, sisići im se ocrtavaju, mišići pucaju pod majicom. Krenu muzikica, neke dve cice pevaju a iza njih ogroman bilbord gde piše Farma 6 bokte. Krešte kaže, onaj mikorofon metnule uz zube, ne moš pesmu prepoznati a preglasno da ne čuješ sopstvene misli. Džuskaju, skaču, pevaju a oni sede. Jebote ni jednu pesmu ne znaju. Vrelo ko u sred leta, riba pored njih se olešila, padoše silikoni, drž diži, vodi u klonju sojku sa čizmama do butkica i minjaku do mindže, kožnim korsetom i sisama do grla. Kad kaže dođoše neke baje u trenerkama sa duksevima uvučenim unutra. Kajlama, satovima i krstačama na grudima im. Kaže ona da ni njen sin ne bi obukao takvu trenerku a šatro fenserica mesto. Mafijoze neke. Pozvaše muziku kod sebe i stop. Ne sme niko ništa da naručuje sem njih. Krešte one oko njih, oni cirkaju, Džeka naravno i samo gledaju okolo, u fazonu ‘ko vas jebe pičke jedne’. Njima se već smučio život i pokupiše se i odoše a dvaes evra su platili sto. Ko i njih jebe a i moju sestru kad ide na takva mesta.
Sutradan je prijateljica išla na jebanu proslavu Nove godine, takođe na fenserica mesto gde dolazi beogradski krem. Prvo je pičkarala šta da obuče, obuje, ide busom sa ćerkom pa i na to mora da se misli. Dođoše na Novi Beograd do tog čuvenog mesta, nikad čule. Kaže čeka se red ispred da uđeš a ispred čelave gorile sa mišićima sprovode red. Uđoše posle pola sata, ledara, ne greju. Počeše da se skupljaju preslikani sestrini kremovi. Mada kaže da je bilo i onih sojki u koži i sa nitnama kao da porniće snimaju. Kaže nemaš gde iglu baciti, odjednom pretoplo. Muzika nema pojma koja je. To skače to peva, kaže ja sedim, drma me po glavi, trese iza mene, nemaš gde glavu okrenuti a dimčuge kao da si u sred požara. Izdržaše dva sata i u povratku krenu do garderobe po kaput kad pred nju iskoči gorila. Kaže usrala se koliki je, ne možeš ga pogledom obuhvatiti da li ni gore ni okolo.
Izađe ona i progovori:
Fala ti bože što ne moram da izlazim!
Zelena Soba 