Ti i ja

 

Mi čak nismo ni Mi.

Mi smo

Ti

I

Ja.

Toliko ne znam o tebi

Ne znaš o meni

Ne poznajemo iste ljude

Nemamo iste misli

Navike

Snove.

Imamo to nešto

Naše

Svačije

Ničije.

To nešto zovu ljubav.

Čudnom

Kretenskom

Trajnom.

Tvojom i mojom

Jer su različite i ne mogu biti iste.

Čućemo se

Nemam mesta za prošlost. Nemam ni vremena. Ma koliko ona bila lepa, prerasla sam je. U stvari, ona je deo mene ali ja više nisam deo nje. Ne, ne, deo sam nje ali nisam više ta od tada, od nekada.

Mislim da ni ona nema vremena i mesta za mene, koji ću joj.

Volim da je sretnem na tren. U nekome, nečemu ali ne mogu da nastavim da živim ponovo sa njom. Ne želim. Neću.

Otišla sam napred. Hvala joj što me podseti na zategnuto lice, sve zube, osmeh po ceo dan, step sokiće iz kesice, pljeske sa Lekinog brda, cigarete koje se  ne proizvode više, ljude, koji nisu a jesu od onomad. Od pre tri decenije. Od jednog stasitog, zrelog čoveka koji je izrastao u mom i njihovom  vremenu postojanja. I susret sa prošlošću je lep, ali zaista samo na tren.

Ne mogu više da budem tu više od dana. Čeka me ova moja ‘ja’ sa kojom se upoznajem i dalje, sa  i kroz druge ljude. I sa onima koji su uvek tu od početka nas i daće bog do kraja.

Ne želim male, velike i srednje mature, okupljanja da bi se pričalo o uspomenama, sadašnjim uspesima jer neuspehe svi krijemo. O deci koja su im uspeh, poslu u kom su napredovali i zaradili silne pare. O stomacima, podvaljcima, putovanjima po belome svetu.

Stali smo davno, čemu sad nastavak?

Da, ja sam od onih ‘ćućemo se’ i ne javim se. Jebiga i sebi to često kažem i ne javim se. Ono, smorim sebe kad se čujem sa sobom a kamoli sa nekim sa kim imam jaz od više decenija.

Devetka

Mnogo je teško odjednom početi govoriti o nekome u prošlom vremenu. O nekome ko je u jučerašnjem danu bio u sadašnjem vremenu.

Dok moja drugarica pokušava da sklopi iste misli, ja pokušavam da budem uz nju. Mislima, glupim rečima, besmislenim pozivima, prisustvom.

I jebem majku vremenu za koje je on tvrdio da ne postoji. Uvek sam se svađala s njim u vezi s tim. Vreme sada za nju ne postoji, znaš!

Danima sam motala po glavi razgovore s Markom, tekst koji želim da napišem.

Mislim, nema sad ko da me truje Šemsom, Šikicom, Kitićem, Savom Radusinovićem i zeza za ‘leb. Nije mi dozvoljavao da upadnem u bedak, budem tužna, mlatio me s „Rajka kućo stara“. Udarao po mozgu, moj je problem što se to slivalo i do srca.

Marko Nikolić je bio sin svoje majke, njena kopija. Nije ni čudo, jer ga je rodila na prvoj godini fakulteta, studirao je s njom. Pametan do beskraja, enciklopedija, za razliku od nje bio je cinik. I jebem ti ovo „bio je”. Ostao je sve to i ostaće zauvek.

Miljer mu je dala strogoću, obrazovanje i neopisivu ljubav. On njoj prljav veš, bombonjeru iz autobusa za Dan žena i mislim da on sad najviše pati jer nju boli život.

Bio je intelektualac u svakom smislu te reči.

Bio je njen, voleo je, zavidela sam im na pogledima u kojima se videla ljubav iz aviona. Terala sam ga da pravi decu da Milja bude baka, lepa baka. Nije hteo u ovoj godini jer je godina devetke. Kraja. Bio je odličan numerolog. Bio je brat, bio je ortak, bio je u senci jer je tako hteo. Gadio se sjaja, mada je bio bog, voleo je retke stvari, one neke za koje ne znamo da postoje. Kupovao je čokoladu na pijaci. Sećam se da mi je uvalio da čitam neku knjigu od devetsto strana. Sve sam mu sručila na gomilu. Kao, ja ću da postanem pametnija, prosvetljenija kad pročitam tu knjižurinu. A on ih je čitao po petnaest komada na jednom godišnjem odmoru. Jeo je znanje, a jeo je i ono što sam kuva. Bila ja na ručku kod njega i Kris. Neću da koristim aorist jer ga je nervirao kod mene. Evo, nigde ga nema.

Voleo me je, a užasno sam ga nervirala, osećanja su nam bila ista. Ne znam zašto je odabrao i mene za prijatelja, ali sam danas privilegovana što sam to bila. Njegova majka me je takođe izabrala, njoj ostajem dok nas ima.

Sve ovo što sam rekla premalo je, presmešno u odnosu na ono što je on bio. Moje nedostajanje je ništa u odnosu na Miljino, Kristinino i njegove braće.

I realno, da mi on sad uređuje tekst, rekao bi da mnogo serem i da se dodvoravam publici, a ja u stvari sebe smatram nedostojnom da pišem o Tebi.

Kanelone su bile super za, kako si me zvao i zezao, prvo pero Slovopresa.

Aj’ siđi da mi ovo urediš i lektorišeš, majketi!

 

Si proverio?