10649715_621177381325274_8343148166227882020_n

Nemam mesta za prošlost. Nemam ni vremena. Ma koliko ona bila lepa, prerasla sam je. Ustvari, ona je deo mene ali ja više nisam deo nje. Ne, ne, deo sam nje ali nisam više ta od tada, od nekada.

Mislim da ni ona nema vremena i mesta za mene, koji ću joj.

Volim da je sretnem na tren. U nekome, nečemu ali ne mogu da nastavim da živim ponovo sa njom. Ne želim. Neću.

Otišla sam napred. Hvala joj što me podseti na zategnuto lice, sve zube, osmeh po ceo dan, step sokiće iz kesice, pljeske sa Lekinog brda, cigarete koje se  ne proizvode više, ljude, koji nisu a jesu od onomad. Od pre tri decenije. Od jednog stasitog, zrelog čoveka koji je izrastao u mom i njihovom  vremenu postojanja. I susret sa prošlošću je lep, ali zaista samo na tren.

Ne mogu više da budem tu više od dana. Čeka me ova moja ‘ja’ sa kojom se upoznajem i dalje, sa  i kroz druge ljude. I sa onima koji su uvek tu od početka nas i daće bog do kraja.

Ne želim male, velike i srednje mature, okupljanja da bi se pričalo o uspomenama, sadašnjim uspesima jer neuspehe svi krijemo. O deci koja su im uspeh, poslu u kom su napredovali i zaradili silne pare. O stomacima, podvaljcima, putovanjima po belome svetu.

Stali smo davno, čemu sad nastavak?

Da, ja sam od onih ‘ćućemo se’ i ne javim se. Jebiga i sebi to često kažem i ne javim se. Ono, smorim sebe kad se čujem sa sobom a kamoli sa nekim sa kim imam jaz od više decenija.