Archive for мај, 2016


Enigma

treba-pas-jer

Ona je bila od onih žena koju kao ništa ne zanima, a zna sve. Mica mi je pričala o njoj a ja sam samo znala da je uvek skockana, namirisana i nasmejana. Ona je čula da živi sa sinom za kog su pričali da je narkoman. Živo me zanima kako su to zaključili i kako su znali da se drogira. Pitala sam Micu da li zna kako izgleda drogiran čovek, nije znala, mislila je isto kao i pijanica. Isto tako sam je pitala da li i ostali znaju tako kao ona. Nije imala odgovor, nego se ljutila na mene što opet pametujem.

I ta skockana žena, doduše Kina se videla iz aviona, je uvek  govorila da je super, da je zdrava, da joj ništa ne fali i da je njen život lep. Čudio se komšiluk kako tako priča a sin joj se drogira. Bili su ubeđeni da laže. Umela je ona da sedi sa njima u vrelim letnjim večerima i da im priča o njima. Znala je o svakome sve a i o onima o kojima oni nisu ništa znali ona je znala.  Opet su svi bili u čudu. Kako ona sve zna o njima a uvek je u prolazu kao  da negde žuri. Mislili su da se ne druži ni sa kim i nije im bilo ništa jasno. Onda su smislili da je sigurno vidovita jer drugo objašnjenje nisu imali.

Sorta mog komšiluka je ona što peče paprike iza zgrade, viri iza zavese ko gde ide i kad se vraća, šta nosi u kesama, ko im dolazi, kači veš na štriku da se vidi sve od gaća, čarapa, majica, sve po dve štipaljke prikačeno. Onaj što pegla na terasi, jede na terasi i zeva na istoj osmatračnici po ceo dan. Dobijam i ja informacije da je onaj iznad stana od onoga, kako ne znam jebote, radi vežbe na terasi a da onaj ispod onog stana se razboleo i da je ulaz do nas dva dana zaredom dolazila Hitna pomoć. Ne znam šta da radim sa tim informacijama ali klimamglavom i odmah ih zaboravim.

I odjednom engima, žena sa sinom narkomanom, koga su videli tri puta, sve zna o njima. Uvukao se neki stra’ međ’ njih. Da im nešto ne baje, da nema kuglu u koju gleda, terorija mali milion, odgovora nigde. Imali su utisak da im se podsmehuje. Bilo mi je više muka a i smešno da sporadično slušam o toj ženi, skoro pa veštici. A onda je neko njenog sina video na televiziji, bila je reportaža o njemu kao osnivaču nekog sportskog društva. Opet su bili u čudu, kako sport a narkoman je. Pravdali su to time da je u ovom državi sve moguće. Bilo je tu i onih matoraca koji su se odmah setili Maradone i to je bilo to. On se drogirao a bio je najbolji fudbaler sveta. Obožavam  te komšijske teorije zavere.

I ova priča ustvari nema kraj. Još uvek se istražuje i nagađa kako ta žena  zna sve o njima i kako njen narkoman osniva sportsko društvo.

Istina nikoga i ne zanima u nju se ionako ne veruje.

Važno je da ima šta da se priča.

Advertisements

Mirisi samoće

11751882_1876737579217959_3929132410344525230_n

Uzimali su od nje parče mesa

Pihtijastu, toplu,

Želatinastu masu zadovojstva

Dah i uzdah

Vlažni jezik

Puna usta.

Prazan pogled nisu.

Gluvi za reči

Želje

Nade

Odlazili su ubrzano

Ostavljali miris duvana za sobom

Jakog parfema

Miris znojavog tela na krevetu

Peškir pun smolaste mase

Ni jednu uspomenu

Ni jedan opipljiv trag da su bili tu

Samo mirisi

Mirisi samoće.

Svi su je imali

Uzimali  i ostavljali

A ona?

Ona  nije imala ni jednog od njih.

 

 

10805802_1600940000133973_2348818645178511123_n

 

Ja sam od onih što najviše ćute
kad najviše pričaju;
od onih, koje nećeš shvatiti
misleći da ih shvataš.
Od onih ljubitelja snova o dalekim,
najdražim gradovima i obalama reka.
Ja sam od onih bezbroj ali…

Ja sam od onih prefinjenih
što vole mnogo da psuju;
od onih predobrih
koji postaju ohola zlopamtila kad ih rane.
Od onih, što po njihovom biću lebde
i beli i tamni oblaci.
Ja sam davljenik što se,
samo za svoju ruku hvata.

Ja sam od onih
što otćute svoje najdublje istine
da im ne bi narušili mir
ili ukrali dušu,
ali ja sam i ono dete
izgubljeno na putu
što vapi mnogo ljubavi.

Ja sam od onih
što ti nikada neće otvoreno reći
kuda plovi odjek njihovih misli
a biće tužni, ako ih ne shvatiš.
Od onih, što vole osetiti
one prelepe treptaje
u vazduhu i sebi;
od onih ružnih spolja
sa unutrašnjim biserima.

Ja sam od onih
što dodiruju horizont
i onih što dišu pod vodom i zemljom.
Od onih, kojima grom i grad ne mogu ništa,
ali ih suza ubiti može.

Ja sam od onih
što se ceo život igraju
jer znaju da bez igre ne postoji ništa.
Od onih, što misle da je reč ljubav
predugo u upotrebi i prazna
a nisu otkrili drugu reč.
Ja sam neuspeli, mladi lingvističar.

Ja sam od onih
što izvesne stvari prećutkuju
da ih ne bi pokrali
a ipak vole da ih “kradu”.
Od onih
što su čvrsto nogama na zemlji
i tako divno odlepljeni od njene tvrde kore,
negde između sumraka i svitanja;
od onih što čeznu za vašim očima
a uplaše se sebe
kad ih u njima vide.

Ja sam od onih,
nisam od ovih
i nisam ovde,
jer ne volim crne krugove
koji postaju sve crnji.

Ja sam od onih
što jecaju uz trubače
i zvuke akustične gitare
i groze se računarski sažvakanih nota.
Od onih, što vole čudnom jednostavnošću
koja doseže do iznenađujuće složenosti.
Od onih,
što vole slobodu duha, daha, pokreta, mira.
Od onih što ljube
bez obzira da li su ljubljenoj osobi
smešne sa svim svojim licima ljubavi.

Ja sam od onih veselih pajaca
što glume darujući radost drugima
ne želeći da se otkrije njihov jad.

Ja sam od onih bezbroj ali…

Od onih
što vole da ih neko oseća kao tajnu
i koji druge vole
zato što jesu večna tajna;
od onih, što će te udisati
kao da te prvi i poslednji put udišu.

Od onih životinjica
što vas prepoznaju po mirisu
i znaju da krijete zver u sebi,
ali ja sam i upijač
svega plemenitog u vama.

Ja sam od onih blesavih što razmišljaju
kome zaveštati pertle, cipele, kosu
usne, dah i obraz?
Kome zaveštati knjige, reči i boje?
Kome zaveštati glinu opipanu samo mojim rukama?
Kome zaveštati tanjir iz koga sam jela
i omiljenu šoljicu
iz koje sam prvu jutarnju kafu pila?
Kome zaveštati olovku kojom sam
najlepše ludosti svoje glave zapisivala
i četkice kojima sam,
najlepše boje svojih snova naslikala?
Kome zaveštati kriglu
iz koje su mi najdraža pijanstva dolazila
kome zaveštati uzdahe i suze,
kretnje, slutnje, bludnje
i oblike dima izdahnutih iz mojih pluća?
I oči!
Da bi sve ovo isto
opet sagledale,
možda lepše proživele?

Ja sam od onih što ponekad
svoja bulažnjenja gluposti
zapisuju kao najveće istine i vrednosti;
od onih što daruju sitnice
verujući da su one vezice i kopče.
Ja sam propali hirurg.

Ja sam od onih
što vole bez razloga, povoda i racionalnosti;
od onih
što ih boli uvo za sve
ali ipak traže potvrdu da su prošli kroz tu školu.
Od onih, što teške rane otćute
a one najteže
rečima, bojom i glinom ispiraju.

Ja sam ono dete
izgubljeno na ulici
što vapi da ga uzmete,
ali ja sam i davljenik
što se samo za svoju ruku hvata.

Ja sam od onih što prave
tamne oluje i najveselije vatromete
tonući u razmišljanja.
Od onih što im moraš puniti baterije.
Od onih što ih ne moraš videti hiljadama godina
a ipak će o tebi misliti kao o najbližem
i voleti te bez uslova.

Ja sam od onih, što ne vole logiku.
Od onih konfuznih, smotanih
smušenih i neorjentisanih
i baš u tome najlepših.
Ja sam od onih krivonogih, iskošenih, preosetljivih
i pomalo prevelikih
za ovo ovde
i ovo sada.

Ja sam od onih što nelogično lude
za možda nepotrebnim
a ipak preko potrebnim.
Od onih što su dovoljni sami sebi
a ipak,
uvek računaju na tebe kao na svoju ruku,
ali ja sam i ono dete
izgubljeno na ulici
što vapi mnogo ljubavi.

Ja sam od onih
što ljude dele na sve ili ništa
i najsrećniji su i najtužniji
kad im se to sve, podvoji.

Ja sam od onih
uzdržanih i krutih, bez razloga;
od onih, što im gradovi mirišu
samo na jednu personu;
od onih, što pokušavaju da determinišu
vrstu, rod i poreklo ljubavi.
Ja sam propali istraživač biolog.

Ja sam od onih
što im usne, oči i suze
klize na dole;
od onih prepunih Ahilovih peta.
Od onih podzemnih prolaza
što se plaše da ih ne otkriješ i potopiš
jer znaju da si istovremeno
voda na izvoru i ponornica
i uvek ploviš dalje.

Ja sam od onih darovitih
što vide svo crnilo ovog sveta,
a uzimaju najsvetlije od njega;
od onih što vole
svoju tajnu, sreću i bol
oslikati, ispisati, izvajati.
Ja sam od onih srećno-nesrećnih usamljenika
zarobljenih svetom u sebi.

Ja sam od onih filtera
što prima i pročišćava;
od onih što guše i kiseonik daju.

Ja sam ono dete
izgubljeno na ulici
što vapi da ga uzmete.

Ja sam od onih bezbroj ali…

Ja sam davljenik što se,
samo za svoju ruku hvata.

Ja sam od ovih,
nisam od onih
i nisam ovde
i nisam sada
jer ne volim crne krugove
što postaju sve crnji.

Srebrnasto paperje.