Archive for јул, 2016


Lep i dosadan

slika

Žene su ga volele. Ali baš. Bio je lep, još uvek je, zgodan i imao je ono nešto. Bila sam ljubomorna na sve one sa kojim je bio. A menjao ih je često. Moglo mu se. To se u neko vreme mladosti podvodilo pod frajerom, bajom, koji prevrće pola grada. Nedostižan, muževan, seksi. Lepile su se i poznate gradske ribe na njega. Mene, ne znam da li je ikada primećivao pored mora onih riba sa savršenim sisama, lepim, sa dugim kosama i nogama,  namirsanim kilometar i po iza njih. Zgužvao je gomilu kreveta, posteljina, devojaka, žena. Ne znam kako mi nije nikada palo na pamet da ima neku falinku kad ne ostaje ni sa jednom. Idealizovala sam ga kao i mnoge. Bio je meso.

A onda je postao moj. Slučajno, na nekoj žurci. Oboje smo prešli tridesetu. Bila sam presrećna. Najbolji frajer grada je moj. Seks kao seks je bio dobar, ni bolji ni lošiji od ostalih. Očekivala sam eksploziju jer je imao iskustva, ali je nije bilo. Očekivala sam da je zanimljiv, da zna svašta, da će mi pričati razne dogovštine a ispostavilo se je dosadan. Tema za razgovor sa njim nije postojala. Pričao je ponekad o hrani, ali ono što on voli da jede, o utakmici koju je gledao, poslu i to je sve. Šta ja tu da pričam? Od džentlmena nije bilo ni dž. Nije imao osnovne manire. Čak je bio i nepismen u porukama. Knjige ne čita, bole ga paja za razgovor. Sedela sam, zevala dok je on čvokao po mobilnom, govorio da je večeras neka tekma u toliko i toliko sati, odvaljivao je fore iz srednje škole ne koje je trebalo da se smejem. Gledala sam to prelepo lice, savršeno telo i sem toga u njemu nisam videla više ništa. Dosada živa.

On nas žene uopšte nije želeo da upozna, davale smo mu se, uzimao nas je i to je to. Što bi se on širio i bavio nama kad ima opet neka druga iza ćoška. Praznina je izbijala iz svake pore njegovog bića. On nije umeo ni da voli, jer da jeste pokazao bi to, bar nežnošću, nekom buđavom, slatkom reči, zagrljajem, ovlaš poljupcem u kosu. On nije imao potrebu za tim. Voleo je sebe, svoje potrebe i seks.

Ostavila sam ga i ja kao i mnoge druge, jer dosada je bila naš partner u vezi. Ostavila sam ga jer ne ume da voli.

Ostavila sam ga iako je lep, zgodan, a u suštini je bio neko ispod svih proseka.

Glup i dosadan.

Advertisements

10639461_10153818415298850_166382711168899020_n

Svi ti mali ljudi, nazvani niko i ništa, oni sa jeftinim, prostim rečima, mimikom, coktanjem. Ispucalih dlanova, opuštenih dojki, kose uhvaćene sa štipaljkom, helankama, naglaskom. Svi ti šoferi, kasirke, metaloglodači, pumpadžije, frizerke, domaćice. Oni sa po dva zuba u glavi, što nemaju pojma ko je Dostojevski, Katarina Jovanović, nisu nikada ušli u pozorište, gledaju Pinkove zvezde, zajedljivci, kivni na vlast, na vreme, na komšiju, kuma. Oni što mrze jer je to lakše nego voleti, oni što ogovaraju, su imali snove. Isto kao i oni sa skupim rečima koji traže da im se dive, koji traže aplauze, koje služe ovi iz druge kaste. Svi ti profesori, magistri, doktori nauka, inženjeri, pisci. Oni što koriste određeni parfem, imaju ukus za vina, marku cipela, naočara, mobilnog telefona, automobila. Sa implantima, porcelanima u ustima, najskupljim kremama protiv bora.

Snovi malog čoveka su da ima novac, kuću, porodicu.

Snovi velikog čoveka su da ima moć, novac, kuću, porodicu, automobil, putovanja.

Sve je jeftino i skupo a snovi najskuplji.

Isti su svi,

Isti smo svi kada smo bolesni, u kupatilu i krevetu.

Od jeftinih i skupih reči, snova, jača je bolest i nagoni.

A  konačište je svima isto.

Jeftiniji ili skuplji sanduk, grobno mesto, svejedno je.

Valjalo bi da vidimo jedne druge srcem, dušom dok delimo živote jer sve što je jeftino može postati skupo, a ono skupo da pojeftini.

Češemo u prolazu jedni druge, ne obraćajući pažnju na guranja ramenom u raskoraku trošenja skupog vemena.

 

Semafor priče

11889500_761756223934055_1485212906860394753_n

Pre nekako, čekam zeleno svetlo na raskrsnici, priđe mi jedna baka i zamoli da joj ponesem kesu, samo prekoputa, ide da sačeka zeta. Uzimam kesu i pitam da li hoće da mi da ruku, pošto baš teško hoda. Neće. Kaže: „Sebe još uvek mogu da nosim, al’ kesa mi je malo teška, ponela sam im ručak.“
Dok smo prešle na drugu stranu, ispričala mi je pola svoje i celu životnu priču svog sina koji, po onome što sam čula, živi isto kao i svi mi, ali ona, kao i svaka majka, samo njegovu muku vidi jer su njegove muke oduvek bile i njene. To tako ide. Pita me da li imam dece i dodaje da je šteta što nemam. Ubrzo se zaustavio auto, ona se zahvaljuje na društvu i odlazi.

Bukvalno dva dana kasnije, sastavi mene ona moja migrena, a oni sa kojima se češće družim znaju da je to dan kad ja prosto ne (želim da) postojim. Za one koji ne znaju: ne, to nije jaka glavobolja. Jaka glavobolja je ono što te toliko boli da se zapitaš „Au je l’ ovo migrena kad ovako boli?“ Nije. Za migrenu znaš kad jeste ona. Ni ne dođe ti da pitaš. Elem, jedini način da ja to podnesem bez želje da se oprostim s voljenima i napustim planetu, je da šetam. Na vazduhu, naravno, ne na plus četrdeset. E, tako sam šetala po Voždovcu jer on ima divnu Banjičku (sada Bajfordovu) šumu i dođem do nekog semafora (hoće me nešto razgovori na semaforima). Žena stoji pored mene i, odjednom, uzvikne: „Ono k’o da je Bajaga! Je l’ da? Jeste li videli?!“
Zatečena njenom reakcijom, više nego Bajagom (jer sam reakciju videla, a Bajagu nisam), zbunjeno odmahujem glavom.
„Eee, a meni baš odavde nekako delovalo kao da je on za volanom u onom autu što je sad prošao. Volim Bajagu. Baš bi dobro bilo da je on. Neka bude da jeste. Ja, eto, izašla malo da prošetam. Iskreno da Vam kažem, moram da smršam. Verovatno to i sami vidite. Ne volim teretane, ali eto šetam. Šta znam, bolje nego da sedim kod kuće. Mada jako volim i svoju kuću. Renovirali smo je nedavno i tako je leeepa, znate kako smo je lepo sredili muž i ja. Ali ne valja da samo sedim unutra. Idem sad ka Slaviji pa dokle stignem. A Vi? Idete negde ili … ? Ju, izvinite, nisam Vas ni pitala kako se zovete, ja se zapričala.“
Rekla sam da se samo šetam, a ona je počela da priča o Đokoviću i njegovoj ishrani, pa o nekim Kinezima i Indijcima… mene je iz razgovora isključila migrena (koja je u tom delu dana najjača), ali sam ćutala i pustila je da popunjava tišinu. Nije mi smetalo, prijalo mi je da je neko tu, samo mi je bilo važno da ne traži od mene da pričam. Zahvalila se na društvu, rekla da joj je baš bilo lepo i da umem da slušam ljude. Kod Autokomande smo se razišle, ona je krenula da juri dobru liniju, a ja glavu.

Ljudima se priča. Nije tačno da su svi zatvoreni, hladni i otuđeni. Ja baš volim kad ljudi pričaju jer, dokle god imam šta da slušam, imaću šta i da pišem. A i lepo je čuti da neko baš voli svoj dom (i Bajagu) ili da neko nosi ručak porodici, a jedva i za sebe ima snage.

Kraj je, valjda, kad snage ne bude ni za to.

Tijana Šovljanski

Život u svakom danu

13445561_1054161941358224_5296551514555087161_n

Gubim kompas

Vreme

Reči

Misli

Vrtim se u vremenu koje je moje, a mimoišli smo se.

Tek tako.

Složio se pesak

Kamenje

Okeani ničega

Dani slepljeni oho lepkom jedan o drugi

Dosadni

Poželjni takvi, ali bledi.

Život sastavljen od tragova

Istih

Jedeš

Piješ

Spavaš

Piškiš

Kakiš

Spavaš

Vodiš ljubav

Nagoni svi na broju

Nahranjeni.

Šta ima?

Oprala sam veš

Skuvala ručak

Popila kafu

Pročitala par redova knjige

Videla se sa ovim, onim i sobom.

I?

Ništa.

Idem da spavam.

Bez očekivanja

Bez ičega za sećanje

Sa srcem koje uvek traži hranu

Ta je najskuplja i retko se nalazi.

A možda je upravo taj mir bogatstvo.

Lagana šetnja do kraja

Bez trke za bilo čim.

Život i ja smo se živeli

Živimo.

Nismo i nemamo izbora.