To jutro su me probudili šamari. Trgao sam se iz sna i iskočio iz kreveta. Bio sam potpuno budan u roku od jedne sekunde. Ona je malo ustuknula kad sam iskočio iz kreveta, ali samo korak unazad, stajala je čvrsto na zemlji, stegnutih zuba i pesnica. A onda je ponovo krenula da udarcima, koliko god jako je mogla, otvorenim šakama i pesnicama po grudima dok nisam podigao ruke da udara u njih da mi ne dohvati glavu. U gabaritu ona je praktično trećina mene. Mogao sam da je pojedem za obrok, mogao sam hiljadu puta da je ostavim, ali sam smatrao da to tako rade slabići.
To jutro je ponovo bila luda, besna i nasilna. U toj histeriji uz neprestane udarce je procedila da je sanjala kako sam kriv što sam pre naše veze bio u braku. Mislim, bio sam u braku pre nego što sam je upoznao i to je bio razlog zašto je bila nasilna tog jutra.
Konačno kad se poprilično izduvala, uhvatio sam je za zglobove da bi se smirila, što je bila greška, jer je počela da vrišti, a onda je pogledala u svoje ruke koje su već bile modre od prethodnog pesničenja po meni, povukla se korak nazad i rekla „Vidi šta si mi uradio, sad ću da zovem policiju da te prijavim da si me tukao“. Ja sam ćutao. Stvarno nisam znao šta da joj kažem ili uradim, a to ju je dodatno nerviralo. Uhvatila je nož koji je stajao na sudoperi, stegla dršku, ali ga je odmah pustila. Valjda se u tom trenutku osvestila šta radi.
Krenula je zatim sa redovnom salvom vređanja i omalovažavanj – ti si slepac isto kao i tvoj otac, ti i tvoja nosata žena (prim. prev. bivša žena) ste imali keriće umesto da imate decu, jalova tatina buržujka, ja sve znam o njenom ocu, on je belosvetska lopovčina, a ona je frigidna, a ti si se uvalio tu, pomogao ti njen tatica da se dočepaš funkcija (prim. prev. Njen otac je bio u SPS inače i to lokalnom, a ja u DS u vrhu) i sad nada mnom izigravaš muškarčinu i nekog uspešnog lika, a prodao si auto da bi završavao kuću, slepčino, slepačka…“
Obukao sam se i izašao iz kuće bez reči, posle pola sata me je zvao njen brat. Odmah je krenuo u napad – sad si je udario, a sledeći put ću ja da dođem da mene udariš – i njega sam saslušao a onda sam mu rekao da dođe odmah da mu polomim sve koske, jer dobro zna svoju sestru i da mi je pun kurac tog nasilja više koji dolazi sa te strane, samo što nju neću nikad povrediti jer je žensko, al bi mi prijalo da vratim nekom sve udarce i šamare koje sam popio od jutros zbog njene ljubomore na moju bivšu ženu.
Takve i neke druge priče sam slušao svaki dan, ona je odlazila i vraćala se, jebala se sa bivšim dečkom da me kazni za to što sam pre veze sa njom bio u braku. Napravila je skandal svaki put kad smo bili u društvu mojih prijatelja. Na kraju sam prestao da se družim sa većinom svojih prijatelja jer nisam mogao podnesem torturu koja bi usledila posle toga.
Trebalo je da odem u Letoniju na tri meseca da radim neki posao vezan za neke političke organizacije i tako zaradim dvogodišnju platu, dobio sam ultimatum, da kad odem više je nikad neću videti.
Mogao bih esej da napišem šta sam sve doživeo za dve i po godine koliko je trajao taj pakao, o tome kako je to nemoguće videti spolja, kako se nasilje tek polako uvlači u vezu, o tome kako uzročno posledično počneš da se daviš i životno i emotivno i kako sve počne da se ruši u tvom životu kad si u vezi sa takvom devojkom. Mogao bih da pričam o tome kako mi je pretila kad sam je ostavio.
Kakvu sam borbu na kraju vodio sa njenom majkom koja nije dozvoljavala da ona krene na psihoterpiju.
Kad se ta agonija završila u mom životu nije ostao kamen na kamenu.
Mogao bih da pišem o tome kako je ona odrasla u porodici u kojoj je otac nasilnik, a on je odrastao u porodici u kojoj je majka bila nasilnik.
Mogao bih da kažem da evo skoro deset godina kasnije više nikad nisam bio u vezi koja je trajala duže od dva meseca, izuzev jedne dvogodišnje koja je bila povezana tankim nitima, više prijateljstva nego prave veze.
Godinama sam imao okidače (trigere po nlpijevskom) na reči, rečenice, stavove, gestikulaciju, koji bi me momentalno hladili kad bih pokušao da ostvarim bilo kakvu vezu.
Tokom te veze sam ušao u šablon žrtve u svakom životnom segmentu.
I tako i dan danas živim.
Kad uđete u šablon žrtve svaki nasilnik oko vas vas nanjuši i krene da vas maltretira jer je nasilnik najveći kad nema otpora.
Svestan sam da je linija između žrtve i nasilnika užasno tanka i da je potrebno mnogo snage da pobediš zrtvu u sebi, a da i sam ne postaneš nasilnik. Video sam tih preobražaja oko sebe mnogo puta.
Zato imam problem da kažem da sam žrtva nasilja, ne zato što milim da je to za slabiće, nego zato što je tanka ta linija koja menja uloge žrtve i nasilnika.
Nasilnik ili nasilnica uvek tvrde da su oni žrtve.
Bio sam meta nasilja.
Tako mi je lakše da se izjasnim.
I da, mogu da prepoznam nasilnika po načinu kojim se obraća drugima ovde na internetu, prošao sam kroz nasilje i preživeo ga u pravom životu, uvrede, omalovažavanja, verbalna agresija, tačno je možete osetiti u postovima i komentarima. Znate oni što krenu da vam objasne sa visine, a do kraja kometara vas šutiraju u glavu dok ležite na zemlji..
I veliki broj onlajn boraca za ljudska prava, naročito oni koji vređaju, etiketiraju, lažu, koji su isključivi prema svakom ko nije skroz na njihovoj liniji su nasilnici.
I siguran sam da je većina njih prošla kroz nasilje, ali nije imala snage da se izdigne iznad toga.
Nasilje u našem društvu je ozbiljan i složen problem. Milioni ljudi u Srbiji trpe nasilje svakog dana i oni koji su ubijeni su samo vrh ledenog brega.
S poštovanjem,
meta nasilja u vezi, koja je preživela, ali sa velikim emotivnim posledicama.
Milan Kamponeski.