11889500_761756223934055_1485212906860394753_n

Pre nekako, čekam zeleno svetlo na raskrsnici, priđe mi jedna baka i zamoli da joj ponesem kesu, samo prekoputa, ide da sačeka zeta. Uzimam kesu i pitam da li hoće da mi da ruku, pošto baš teško hoda. Neće. Kaže: „Sebe još uvek mogu da nosim, al’ kesa mi je malo teška, ponela sam im ručak.“
Dok smo prešle na drugu stranu, ispričala mi je pola svoje i celu životnu priču svog sina koji, po onome što sam čula, živi isto kao i svi mi, ali ona, kao i svaka majka, samo njegovu muku vidi jer su njegove muke oduvek bile i njene. To tako ide. Pita me da li imam dece i dodaje da je šteta što nemam. Ubrzo se zaustavio auto, ona se zahvaljuje na društvu i odlazi.

Bukvalno dva dana kasnije, sastavi mene ona moja migrena, a oni sa kojima se češće družim znaju da je to dan kad ja prosto ne (želim da) postojim. Za one koji ne znaju: ne, to nije jaka glavobolja. Jaka glavobolja je ono što te toliko boli da se zapitaš „Au je l’ ovo migrena kad ovako boli?“ Nije. Za migrenu znaš kad jeste ona. Ni ne dođe ti da pitaš. Elem, jedini način da ja to podnesem bez želje da se oprostim s voljenima i napustim planetu, je da šetam. Na vazduhu, naravno, ne na plus četrdeset. E, tako sam šetala po Voždovcu jer on ima divnu Banjičku (sada Bajfordovu) šumu i dođem do nekog semafora (hoće me nešto razgovori na semaforima). Žena stoji pored mene i, odjednom, uzvikne: „Ono k’o da je Bajaga! Je l’ da? Jeste li videli?!“
Zatečena njenom reakcijom, više nego Bajagom (jer sam reakciju videla, a Bajagu nisam), zbunjeno odmahujem glavom.
„Eee, a meni baš odavde nekako delovalo kao da je on za volanom u onom autu što je sad prošao. Volim Bajagu. Baš bi dobro bilo da je on. Neka bude da jeste. Ja, eto, izašla malo da prošetam. Iskreno da Vam kažem, moram da smršam. Verovatno to i sami vidite. Ne volim teretane, ali eto šetam. Šta znam, bolje nego da sedim kod kuće. Mada jako volim i svoju kuću. Renovirali smo je nedavno i tako je leeepa, znate kako smo je lepo sredili muž i ja. Ali ne valja da samo sedim unutra. Idem sad ka Slaviji pa dokle stignem. A Vi? Idete negde ili … ? Ju, izvinite, nisam Vas ni pitala kako se zovete, ja se zapričala.“
Rekla sam da se samo šetam, a ona je počela da priča o Đokoviću i njegovoj ishrani, pa o nekim Kinezima i Indijcima… mene je iz razgovora isključila migrena (koja je u tom delu dana najjača), ali sam ćutala i pustila je da popunjava tišinu. Nije mi smetalo, prijalo mi je da je neko tu, samo mi je bilo važno da ne traži od mene da pričam. Zahvalila se na društvu, rekla da joj je baš bilo lepo i da umem da slušam ljude. Kod Autokomande smo se razišle, ona je krenula da juri dobru liniju, a ja glavu.

Ljudima se priča. Nije tačno da su svi zatvoreni, hladni i otuđeni. Ja baš volim kad ljudi pričaju jer, dokle god imam šta da slušam, imaću šta i da pišem. A i lepo je čuti da neko baš voli svoj dom (i Bajagu) ili da neko nosi ručak porodici, a jedva i za sebe ima snage.

Kraj je, valjda, kad snage ne bude ni za to.

Tijana Šovljanski