10639461_10153818415298850_166382711168899020_n

Svi ti mali ljudi, nazvani niko i ništa, oni sa jeftinim, prostim rečima, mimikom, coktanjem. Ispucalih dlanova, opuštenih dojki, kose uhvaćene sa štipaljkom, helankama, naglaskom. Svi ti šoferi, kasirke, metaloglodači, pumpadžije, frizerke, domaćice. Oni sa po dva zuba u glavi, što nemaju pojma ko je Dostojevski, Katarina Jovanović, nisu nikada ušli u pozorište, gledaju Pinkove zvezde, zajedljivci, kivni na vlast, na vreme, na komšiju, kuma. Oni što mrze jer je to lakše nego voleti, oni što ogovaraju, su imali snove. Isto kao i oni sa skupim rečima koji traže da im se dive, koji traže aplauze, koje služe ovi iz druge kaste. Svi ti profesori, magistri, doktori nauka, inženjeri, pisci. Oni što koriste određeni parfem, imaju ukus za vina, marku cipela, naočara, mobilnog telefona, automobila. Sa implantima, porcelanima u ustima, najskupljim kremama protiv bora.

Snovi malog čoveka su da ima novac, kuću, porodicu.

Snovi velikog čoveka su da ima moć, novac, kuću, porodicu, automobil, putovanja.

Sve je jeftino i skupo a snovi najskuplji.

Isti su svi,

Isti smo svi kada smo bolesni, u kupatilu i krevetu.

Od jeftinih i skupih reči, snova, jača je bolest i nagoni.

A  konačište je svima isto.

Jeftiniji ili skuplji sanduk, grobno mesto, svejedno je.

Valjalo bi da vidimo jedne druge srcem, dušom dok delimo živote jer sve što je jeftino može postati skupo, a ono skupo da pojeftini.

Češemo u prolazu jedni druge, ne obraćajući pažnju na guranja ramenom u raskoraku trošenja skupog vemena.

 

Advertisements