Rane rane, moje teške rane… kako da prebolim..

I ovaj post, slučajni čitaoče-namerniče, čitaš na sopstvenu odgovornost. Moj ti je prijateljski savet: odustani odmah. Nemoj posle da te nisam na vreme upozorio!

E jes’ bio Faca tih, šezdesetih, taj Đoka Kalifornija, novobeogradska, a svetska! Često ga se setim, i to ne samo kao ekstra lažova, sanjara i maštara, tj. barona Minhauzena, već kao jednog od veoma fer i poštenih tabadžija iz plejade žestokih momaka sa novobeogradske „Fontane“. Gledao sam jednom prilikom, i očima svojim nisam mogao poverovati, kada je povukao kredom crtu po asfaltu ispred Žorža Stankovića, Pere Jelušića i još 7-8 tetoviranih Žoržovih prikana i rekao: „Ajde, pičke, da vidimo, ko sme da mi pređe crtu!?“ I stao u gard, na svoju polovinu, sam, samcijat. Nije se usudio – ni jedan, ni pojedinačno, ni grupno… E, to su bila ona vremena, kad je Svet bio Velik, a Đoka Kalifornija najjači na tom Svetu…

Sedimo tako jedno veče mi, klinci, 13-14 godišnjaci, gledamo u njega k’o u Miloša Obilića il’ Marka Kraljevića, jer nas je vazda štitio od baraba, od od jačih i novih, a on nas laže, maže, soli i razmazuje:

„Lapim ti ja jesenas na keju onu Žanu, kuravu, sa Kalvarije. Padne tu pola čuke muvanja, i već smo u parku na klupi, i dam joj Životinju da je samostalno klati. Sunce ti jebem, kad ga je marnula u usta i usrknula, umal’ mi pantalone nisu uletele u guzicu, a oči iz glave izletele, pa to je bio cug onako… fleš… al’, trpim, sve k’o velim: neka je, živa duša, a voli da srče, preživeću… A ona, pizda li joj materina, kud ne videh odma’, imala skrljana dva prednja gornja zuba, što nisam odmah, u mraku video i… Kad me zapara onim vampirskim zubima, sunce ti jebem da ti ne jebem, pa kad ljuljnu krv dole i zabole me k’o u oko, pomislih – preseče mi Životinju na pola!? Zavalim joj munjevito šakamarčinu, ona se s klupe zabode pravo na glavu s dupetom uperenim u mesec, a ja pogledam u Zver i užasnem se: tamo rana, dugačka preko trideset šest santima, tri široka, a s dva prsta duboka…!“

A mi, klinci, upiljili u njega zblanuto, ne dišemo, ne trepćemo… zavladao Sv. Tajac. Niko se ne usuđuje da mu kaže da malo skrati „kilometražu“ rane jer će trenutno dobiti po pičci, pa će i njemu dupe gledati u mesec, a glava u beton, i tako, oborenih pogleda i ćutke, saučestvujemo u njegovom poooodugačkom bolu. Nema više Đoke Kalifornije. Nema više ni takvih vremena, ni takvih likova, a ni 36 santimetara nije što je nekad bilo; sve se naprasno skupilo, skvrčilo, suzilo, stanjilo, smanjilo… Samo Evro raste. I cena paradajza…

Hogar S. Medaka

Bez poente

Moj otac je bio vozač hitne pomoći. Za našim stolom su sedeli profesori fakulteta, čuveni doktori, vozači, oni što kupaju leševe. Jeli, pili, pričali svako o svom poslu. Ženi ili mužu koje je nešto uradio ili nije uradio. Delila su se iskustva, spuštali su jedni drugima, smejali se do suza.

Nasledila sam ga. Za istim stolom sede moji prijatelji. Doktori nauka, profesori, prevodioci, čistačica, frizerka, radnik Gradske čistoće, gradskog saobraćajnog, pisci, muzičari i oni što su ništa. Pričamo o cevima koje su pukle, o vodoinstalaterima, slepom mišu koji je uleteo u sobu, mešenju hleba, kolača. Knjige Dragana Velikića, Milanu Rakiću, retro Merkuru, Boži Vreći, akciji kafe ili praška u Maxiju i od kog omekšivača smrdi veš nakon nekog vremena. Rasprodaji u H&M, i second handu koji se otvorio. O zoloftu, amizolu, nogama i celulitu. Rusima, monasima, EU i AV. O planovima za sutra, za nekada, o smrti o canceru. Mandi i Vladi Divljanu, replikama iz filma. Običnim rečima, bez floskula, intelektualnih izraza, proseravanja. I nema svako mišljenje i stav o svemu tome. I ne treba da ga ima. Puši se Laki, motani duvan, ne puši se uopšte. Pije se dva u jedan, Lav pivo, viski, kisela voda ili ništa.

Sve razlike su nevidiljive jer su nepotrebne.

Razlike u stvari i ne postoje.

Svi smo samo ljudi, koje je spojilo to nešto bez imena i prezimena.

To nešto što anulira zanimanja, statuse i daje duh koji je jedino bogatstvo kao i prijateljstvo.

Ono je, zakon i sila, bez pravila i poente jer i sam život je nema.