psst

Moj otac je bio vozač hitne pomoći. Za našim stolom su sedeli profesori fakulteta, čuveni doktori, vozači, oni što kupaju leševe. Jeli, pili, pričali svako o svom poslu. Ženi ili mužu koje je nešto uradio ili nije uradio. Delila su se iskustva, spuštali su jedni drugima, smejali se do suza.

Nasledila sam ga. Za istim stolom sede moji prijatelji. Doktori nauka, profesori, prevodioci, čistačica, frizerka, radnik Gradske čistoće, gradskog saobraćajnog, pisci, muzičari i oni što su ništa. Pričamo o cevima koje su pukle, o vodoinstalaterima, slepom mišu koji je uleteo u sobu, mešenju hleba, kolača. Knjige Dragana Velikića, Milanu Rakiću, retro Merkuru, Boži Vreći, akciji kafe ili praška u Maxiju i od kog omekšivača smrdi veš nakon nekog vremena. Rasprodaji u H&M, i second handu koji se otvorio. O zoloftu, amizolu, nogama i celulitu. Rusima, monasima, EU i AV. O planovima za sutra, za nekada, o smrti o canceru. Mandi i Vladi Divljanu, replikama iz filma. Običnim rečima, bez floskula, intelektualnih izraza, proseravanja. I nema svako mišljenje i stav o svemu tome. I ne treba da ga ima. Puši se Laki, motani duvan, ne puši se uopšte. Pije se dva u jedan, Lav pivo, viski, kisela voda ili ništa.

Sve razlike su nevidiljive jer su nepotrebne.

Razlike ustvari i ne postoje.

Svi smo samo ljudi, koje je spojilo to nešto bez imena i prezimena.

To nešto što anulira zanimanja, statuse i daje duh koji je jedino bogatstvo kao i prijateljstvo.

Ono je, zakon i sila, bez pravila i poente jer i sam život je nema.