13432232_10208227235693254_3420436497785414492_n

I ovaj post, slučajni čitaoče-namerniče, čitaš na sopstvenu odgovornost. Moj ti je prijateljski savet: odustani odmah. Nemoj posle da te nisam na vreme upozorio!

E jes’ bio Faca tih, šezdesetih, taj Đoka Kalifornija, novobeogradska, a svetska! Često ga se setim, i to ne samo kao ekstra lažova, sanjara i maštara, tj. barona Minhauzena, već kao jednog od veoma fer i poštenih tabadžija iz plejade žestokih momaka sa novobeogradske „Fontane“. Gledao sam jednom prilikom, i očima svojim nisam mogao poverovati, kada je povukao kredom crtu po asfaltu ispred Žorža Stankovića, Pere Jelušića i još 7-8 tetoviranih Žoržovih prikana i rekao: „Ajde, pičke, da vidimo, ko sme da mi pređe crtu!?“ I stao u gard, na svoju polovinu, sam, samcijat. Nije se usudio – ni jedan, ni pojedinačno, ni grupno… E, to su bila ona vremena, kad je Svet bio Velik, a Đoka Kalifornija najjači na tom Svetu…

Sedimo tako jedno veče mi, klinci, 13-14 godišnjaci, gledamo u njega k’o u Miloša Obilića il’ Marka Kraljevića, jer nas je vazda štitio od baraba, od od jačih i novih, a on nas laže, maže, soli i razmazuje:

„Lapim ti ja jesenas na keju onu Žanu, kuravu, sa Kalvarije. Padne tu pola čuke muvanja, i već smo u parku na klupi, i dam joj Životinju da je samostalno klati. Sunce ti jebem, kad ga je marnula u usta i usrknula, umal’ mi pantalone nisu uletele u guzicu, a oči iz glave izletele, pa to je bio cug onako… fleš… al’, trpim, sve k’o velim: neka je, živa duša, a voli da srče, preživeću… A ona, pizda li joj materina, kud ne videh odma’, imala skrljana dva prednja gornja zuba, što nisam odmah, u mraku video i… Kad me zapara onim vampirskim zubima, sunce ti jebem da ti ne jebem, pa kad ljuljnu krv dole i zabole me k’o u oko, pomislih – preseče mi Životinju na pola!? Zavalim joj munjevito šakamarčinu, ona se s klupe zabode pravo na glavu s dupetom uperenim u mesec, a ja pogledam u Zver i užasnem se: tamo rana, dugačka preko trideset šest santima, tri široka, a s dva prsta duboka…!“

A mi, klinci, upiljili u njega zblanuto, ne dišemo, ne trepćemo… zavladao Sv. Tajac. Niko se ne usuđuje da mu kaže da malo skrati „kilometražu“ rane jer će trenutno dobiti po pičci, pa će i njemu dupe gledati u mesec, a glava u beton, i tako, oborenih pogleda i ćutke, saučestvujemo u njegovom poooodugačkom bolu. Nema više Đoke Kalifornije. Nema više ni takvih vremena, ni takvih likova, a ni 36 santimetara nije što je nekad bilo; sve se naprasno skupilo, skvrčilo, suzilo, stanjilo, smanjilo… Samo Evro raste. I cena paradajza…

Hogar S. Medaka