537054_666833960005330_962353314_n

Za nju nije postojao niko sem nje i njene trenutne opsesije u vidu nekog novog frajera.

Znala sam je skoro do rođenja, ne sećam se kada je počela da dolazi, zove, uleće u pola noći sa pričama o Milanu, Zoranu, Slavku, Žiki,  Peri… I svaki je važan i svaki je ljubav njenog života.

Ona o meni nije znala ništa, sem osnovnih stvaru. Nisam je zanimala. Nije ni ona sebe toliko zanimala koliko su bili važni ti silni muškarci. Ni jednog nisam upoznala, ne znam kako. Zvala je u dva ujutro, u tri popodne, dolazila u deset uveče, uvek izbezumljena sa nekom pričom kako je on rekao to, a ona njemu ovo, on je ospovao, ona plakala, ili obrnuto i okrenula se i otišla. Plakala u busu, pred roditeljima, kolegama na poslu. Svaki raskid, ma svaka svađa je izgledala kao da je sahranila pola uže i šire familije. Zvali su me njeni roditelji, uplašeni, uplakani da čuju šta se to toliko strašno desilo. Pravila sam se da ne znam. A ona se već sutradan mirila i dolazila kući nasmejana. Nekada i kod mene. Gledala sam je i slušala kako je on voli, izvinio se, išli su na kafu. Ma ženiće je uskoro sigurno. Ni jedan je nije oženio do dana današnjeg. Ne znam da li i dalje juri te neke likove, drami, seče vene, urla i davi nekog drugog. Mene više ne, ni ostale drugarice. Sve su je odjebale. Smučila nam se.

Danas kada se setim nje bude mi je žao. Ona je negde emotivno sjebana a nesvesna toga. Pijavica, čičak, koja se lepi za ljude za koje umisli da su nešto posebno. A bilo ih je previše. Godišnje dva komada minimimum. Davila je te momke, kontrolisala ih, stavljala se na prvo mesto u njegovom životu nakon par dana poznanstva. Niko nije mogao niti smeo da postoji sem nje. Često su bili to zauzeti ili oženjeni muškarci, nemogući, za koje se ona borila da budu njeni. Uvek sam se pitala da li njoj ustvari prija da se takmiči sa njihovim ženama. Da dokaže, ne znam kome, da je ona bolja. Smišljala je začkoljice, bolesti, šeme i dileme samo da ih zadrži što duže. Pretila samoubistvom, jedno sedamnaest puta najmanje. Terala je od sebe ljude koji je vole. Nas, drugarice, roditelje, braću, familiju, kolege. Smetali su joj svi koji nisu podržavali njeno ludilo i nemogućnost da bude samo sa njim u mislima u svakom danu 24h. Nije mogla da bude ćerka, sestra, prijatelj, koleginica, sve joj je to oduzimalo vreme za nekog tada važnog lika.

Godinama sam je slušala, zarad starih dana, nade da će je proći, da će taj neki stvarno biti važan i da će ostati. Nije se to desilo. Meni se obraćala jedino kada sam trebala da potvrdim njeno : ‘ Jel da, da sam u pravu’. U početku je bila u pravu, kasnije je’ bila u pravu’, samo da je skinem s dnevnog reda i da što pre ode, a na kraju nije bila u pravu. Razgoračenih očiju je gledala u mene, ne verujući šta joj govorim. Kraj je došao burno onda kada sam joj rekla da joj treba psihijatar i terapija i još svašta nešto, uz gomilu argumenata da ona o meni nema pojma i da me nikad ne pita šta se meni dešava, već samo priča o sebi. Bila je ljuta, uvređena, besna, na kraju je izašla plačući iz mog stana i nikada više nije došla. Nije čula ono što joj odgovara od mene. Kasnije su i ostale to uradila. Roditelji je ‘trpe’, šta će, njihova je. Njih povremeno sretnem, dobri ljudi su. Ne znaju šta će sa njom. Sada je stalno za računarom ili mobilnim telefonom i stalno se dopisuje sa nekim, često besni, plače… Ne ljute se na mene, razumeju me.

Patila sam za njom pet godina. Danas, deset godina nakon našeg zadnjeg susreta, srećna sam što sam se oslobodila pritiska i drame koja ničemu nije služila. Iskreno bih volela da je srećna i da najzad nađe tog nekog uz kog će ostariti.