Glumica

 

Tema:
Moje prvo glumatanje.
Ponavljala sam drugi razred srednje škole. Nevezano za temu, sa jednim kecom iz matiša. Uz temu, u tom ponavljačkom razredu sam dobila predivnu profanku iz Srpskog. Milicu Tošković. Spominjala sam je već, i ta žena vide glumca u meni. Beše, valjda, dan škole. Druge Ekonomske. Proslavljalo se u Šumicama u centru za kulturu i sport. Šta treba malim a šta velikim slovom nemam pojma.
Elem, ta Milica je uzela mene, ponavljačicu da glumim u predstavi o Nikoletini Bursaću. Nemam pojma kojoj, ne sećam se. Pošto mi je majka izBosne a odrasla sam uz majku i dekana odatle. Ni tada a ni sada mi taj sleng nije stran. Pričam vala ko da sam se rodila u Bosni kada se nađem sa nekim odatle.
I tako ja glumim sa savšenim Bosanskim jezikom, jedan od glavnih likova, mislim da sam bila neki debeli kuvar. Puna sala za dan škole, svi profani, direktor i pitaj đoku ko sve, a odzada učenici.
Krcate Šumice bokte!
I ide dijalog, piči, unela se ja, pičim… Kad reče mi Nikoletina Bursać:
Golub, Golub moj unuk.
Muk. Jebote.
Golub, Golub moj unuk!
Jebo mater ja ni A.
Gledam u šaptača, mumla nešto, ne kapiram šta. A osećam da crvenim do korena kose.
Opet i jače:
Golub, Golub moj unuk!
Koja replika beše jebemti da ti jebem!
Setih se u neko doba:
Golub, kakvo pitomo ime.
I beše aplauz i pohvale i da sam talenat i da upišem glumu obavezno posle srednje.
Ma kakvi, sjebo me Golub za sve vremena i onaj blam što sam doživela i onih sto sati tišine.