Kako okačiti kaput, a pri tom ne izgužvati sopstveni karakter?

 

Za razumevanje ove kratke storije potrebno je malo zažmuriti, a onda iz petnih žila zaumisliti ono sivo-zeleno vreme šezdesetih, vreme još sivo-zelenijih činovnika koji rano ujutro, čim udju u kancelariju, u mučnoj tišini i žurbi oblače preko svoje skromne lične odeće izlizane braon radne uniforme, a pojedini, preko svega navlače i one crne „rukave“, da se zna – ko su i šta su siroti mali hrčki… Dakle, ovo je pričica o državnim mastiljarama, sa Zakonom strogo utvrdjenim radnim vremenom od 7 do 15 (a sredom produženo) i sa Zakonski precizno odredjenim pravom da istrče na 15-ak minuta u pekaru po burek na Bulevar Revolucije, ili u „Jabuku“ kod tetka Lepe po parizer i četvrt kile leba sečeno napola, radi kasnijeg spravljanja činovničkog sendviča. I tako… Žmurite li?
Potrebno je sad zaumisliti i jednu ogromnu kancelariju sa preko 40 posleratnih teških hrastovih pisaćih stolova (otetih svojevremeno iz boljih beogradskih kuća) sa svim onim potrebnim i nepotrebnim fijokama – stolova za kojima sede i mastiljare po čitav dan i reč ne progovaraju siroti mali hrčki, manji od makovog zrna. Jer, ispred i iznad njih, za svojim ogromnim šefovskim stolom, sedi namrgodjeni Drug Šef i budno motri Dinamiku sprovodjenja radnih Zadataka i Obaveza, od 7 do 15h. A iznad Druga Šefa, u svečanoj beloj uniformi, pomalo strogo (ali pomalo i šeretski) motri i sam Drug Tito sa uramljene slike i kao da poručuje: „zapnite, drugovi, majkuimbožju imperijaljistićku, bolji ste od njih… možete vi to!“
A onda, jednog Onakvog radnog dana, na zaprepaštenje prisutnih 39 sirotih malih, sitnih i nikakvih drž. činovnika, otvaraju se vrata u 9,15 časova i kroz njih, trešten pijan, sav glibav od usputnih životnih uspona i padova, crven i podbuo u licu, provlači se Drug Ž.K. (od milošte i od kolega zvani – Msje Žilijen) i nesigurnim koracima hvata pravac spasonosnog čiviluka. Pošto mu iz prva tri pokušaja ne uspeva da na nav. čiviluk okači svoj blatnjavi kaput, jer ga je sva tri puta promašio, to mu iz četvrtog puta (naravno, na sav užas 39 prisutnih, a posebno Druga Namrgodjenog) nekako uspeva da padne na pod skupa sa nav. čivilukom i gomilom preostalih kaputa.

I onda sledi Dramska, činovnička pauza. Drug Namrgodjeni skače, rokće, sikće i osipa paljbu na Žilijena: „…pijanduro jedna… ću te voditi kod Direktora… će ti dati Otkaz… svinjo jedna pijana… te nije sramota bar od koleginica… d’uzmeš radničku knjiž…“ i slične, na šta Msje Žilijen, dokopavši se nekako spasonosnog ugla sale uz koji bezuspešno pokušava da se uspravi, ’ladno odgovara:
– Dragutine… Kako te, bre, nije sramota da gužvaš moj karakter pred ovolikim kolektivom!?

Kraj kratke priče. Nema više Onakvijeh Junaka, sve su to prekrili paprati, travke i šaš… Ne znam zašto sam vam ovo sve ispričao, a još manje mogu da nadjem Naravoučenije, al šta je tu je…

Hogar S Medaka

Verska verovanja

 

Nema veze što smo u eri interneta, još uvek postoje verovanja koja se prenose s kolena na koleno.

Ja i dan danas, ne smem da uključim veš mašinu kad je crveno slovo. Objašnjenje moje majke je da se ne pere veš na crkveni praznik. Pa ne perem ja, nego veš mašina! Jok. Ona kad čuje da nekome radi vaš mašina, ili vidi okačen veš koji se suši na terasi, na praznik, samo se krsti i govori da su bezbožnici. To verovanje ide dotle, da ne znam za koji praznik se ne sme prati kosa. Aman! Operem ja, ali se bre naljuti.

Paganski običaji! Ništa od toga nema veze sa Verom. Pretpostavljam da je nekada davno, dok nije bilo struje, vode, narod uglavnom živeo na selu, u danima praznika nalazio razlog da odmori. Po ceo dan su na njivi i sa stokom.

Kud bi se Bog  ljutio ako neko nešto ne radi!

Isto tako i nošenje hrane na groblje. Nekada su sigurno sa konjskom ili kravljom zapregom, putovali pola dana da dođu na sahranu nekom svom. Normalno je da će da ogladni i da će mu se dati da jede. Danas, komšija sa sprata dolazi da jede za dušu pokojniku. Pa da sam pokojnik, majkemi, pojela bih ja njega! Izem ti i sofre i ždranja i često pevanja na kraju i onaj prazni tanjir na čelu stola. Pokojnik će da jede! Ja ne idem na ta okupljanja. Ne mogu.

Ne mogu ni pomislim da idem u crkvu da se pričestim. Svi uzimaju iz iste kašike. Gadim se. Par puta sam morala na groblju to da uradim, želudac me boleo iz glave, od gađenja. A postila sam deset i više godina sve postove. Tako sam želela, ali pričest, nema šanse. Pitaše me u čemu je poenta. Nema je, jer Vera je u srcu, ne u zidovima i sa njihovim platežnim predstavnicima. Ispadoh nevernik bokte.

Vera je pokretač svega. Da li u Boga, ljude, sebe, ljubav. Verovanje je nešto intimno. Htedoh da je uporedim sa intimnim donjim vešom, al’ ne ide. Vidi se svuda sa naslovnica, pa ni to odavno nije intima. Na interentu je, u stvari i nema. Ali u verovanju treba da postoji. Bar ja tako mislim.

Ali crveni končić oko bebine ruke ne znači ništa, hrana na grobu takođe, nepranje veša o praznike isto tako. To su običaji koji veze nemaju sa Verom.

I naš neradnički narod, ostavlja imanja, šljive, kukuruze, papriku, žito, hrli u grad i čeka crveno slovo da ne radi, jer zaboga radi za platu od dvesta, trista evra, gura se po prevozu, plaća kiriju u visini plate, al ‘ nema veze, u gradu je. Selo poneo sa sobom u paganskim običajima, zbog kojih se oni dobro osećaju, a ne zato što veruju. Da su verovali, plodili bi zemlju koju im je Bog dao.

I zaista, nemam ja ništa protiv da rade sve to što rade i ne rade, al me zaobiđite sa pretnjama, kletvama i ostalim ničem služećim običajima. Ako je vama tako dobro, meni je još bolje.