ze

 

Za razumevanje ove kratke storije potrebno je malo zažmuriti, a onda iz petnih žila zaumisliti ono sivo-zeleno vreme šezdesetih, vreme još sivo-zelenijih činovnika koji rano ujutro, čim udju u kancelariju, u mučnoj tišini i žurbi oblače preko svoje skromne lične odeće izlizane braon radne uniforme, a pojedini, preko svega navlače i one crne „rukave“, da se zna – ko su i šta su siroti mali hrčki… Dakle, ovo je pričica o državnim mastiljarama, sa Zakonom strogo utvrdjenim radnim vremenom od 7 do 15 (a sredom produženo) i sa Zakonski precizno odredjenim pravom da istrče na 15-ak minuta u pekaru po burek na Bulevar Revolucije, ili u „Jabuku“ kod tetka Lepe po parizer i četvrt kile leba sečeno napola, radi kasnijeg spravljanja činovničkog sendviča. I tako… Žmurite li?
Potrebno je sad zaumisliti i jednu ogromnu kancelariju sa preko 40 posleratnih teških hrastovih pisaćih stolova (otetih svojevremeno iz boljih beogradskih kuća) sa svim onim potrebnim i nepotrebnim fijokama – stolova za kojima sede i mastiljare po čitav dan i reč ne progovaraju siroti mali hrčki, manji od makovog zrna. Jer, ispred i iznad njih, za svojim ogromnim šefovskim stolom, sedi namrgodjeni Drug Šef i budno motri Dinamiku sprovodjenja radnih Zadataka i Obaveza, od 7 do 15h. A iznad Druga Šefa, u svečanoj beloj uniformi, pomalo strogo (ali pomalo i šeretski) motri i sam Drug Tito sa uramljene slike i kao da poručuje: „zapnite, drugovi, majkuimbožju imperijaljistićku, bolji ste od njih… možete vi to!“
A onda, jednog Onakvog radnog dana, na zaprepaštenje prisutnih 39 sirotih malih, sitnih i nikakvih drž. činovnika, otvaraju se vrata u 9,15 časova i kroz njih, trešten pijan, sav glibav od usputnih životnih uspona i padova, crven i podbuo u licu, provlači se Drug Ž.K. (od milošte i od kolega zvani – Msje Žilijen) i nesigurnim koracima hvata pravac spasonosnog čiviluka. Pošto mu iz prva tri pokušaja ne uspeva da na nav. čiviluk okači svoj blatnjavi kaput, jer ga je sva tri puta promašio, to mu iz četvrtog puta (naravno, na sav užas 39 prisutnih, a posebno Druga Namrgodjenog) nekako uspeva da padne na pod skupa sa nav. čivilukom i gomilom preostalih kaputa.

I onda sledi Dramska, činovnička pauza. Drug Namrgodjeni skače, rokće, sikće i osipa paljbu na Žilijena: „…pijanduro jedna… ću te voditi kod Direktora… će ti dati Otkaz… svinjo jedna pijana… te nije sramota bar od koleginica… d’uzmeš radničku knjiž…“ i slične, na šta Msje Žilijen, dokopavši se nekako spasonosnog ugla sale uz koji bezuspešno pokušava da se uspravi, ’ladno odgovara:
– Dragutine… Kako te, bre, nije sramota da gužvaš moj karakter pred ovolikim kolektivom!?

Kraj kratke priče. Nema više Onakvijeh Junaka, sve su to prekrili paprati, travke i šaš… Ne znam zašto sam vam ovo sve ispričao, a još manje mogu da nadjem Naravoučenije, al šta je tu je…

Hogar S Medaka

Advertisements