arzamas-ivana_dimic_v

Nisam književni kritičar, nisam kompetentna, stručno da ocenjuem neko delo. Običan sam čitalac, kao i hiljade drugih, i mišljenje o knjizi je samo moje.

Knjiga koje je pisana kao spas, nastajala je sedam godina, od devet, koliko je ukupno Ivana negovala svoju dementnu majku.

Nisam čitala njena ranija dela, ali ova knjiga me je šutnula u pleksus.

Knjiga je sastavljena iz dva dela. Dijaloga majke i nje. Rečenica koje svakodnevno razmenjuju i nerviraju jedna dugu, do srži nervnih zavšetaka. I drugog, gde su Ivanina razmišljanja.

Moja majka je dijabetičar, uskoro ulazi u osmu deceniju života. Pravi se da joj sve dobro, a taj šećer ‘to je nešto što je slučajno naišlo, proći će’. Lekari ustvari nemaju pojma, jer ona ne oseća ništa. Njoj je dobro. I kad je ljudi pitaju kako je, uvek odgovara: Super!

Počela je da gluvi, odavno mi priča priče o onoj iz onog ulaza, što ima bliznace, i kako je se ne sećam…E ta je srela i rekla kako super izgleda. Pa kasirka iz Maksija se šokirala kada je čula da uskoro puni sedamdeset godina. Gica se ona, svakog dana. I šeta, ali od ponedeljka do petka, kao da ide na posao. Vikend je za odmor i nema boga da izađe, sem do prodavnice. Nedeljom se pere kosa, mažu nokti, kao da ponedeljkom opet ide na posao. A radila je četres’ godina. Rutina je održava sigurnom. Kada se pomeri resa na tepihu, odmah mora da je namesti, ako se zapuši lavabo, kuka kao da je smak sveta. Gubi svoj red, gubi sve na svom mestu. I to je baca ili u očaj, ili u u bes.

Ručak je uvek u isto vreme, lekovi, tuširanje, spavanje, šetnja. A slušam je kad priča o nekome, pa nikako da okine ime. Bilo da je reč o nekom poznatom, glumcu ili pevačici. Ne pamti više imena. Grdi me ako odem negde i ne javim se da sam stigla, što satima pričam sa drugaricama, bilo telefonom ili kad dođu, sa internetom, sa svima, samo ne sa njom.’ I kud ne rodi sebi dete’, je redovno, da ima sutra ko da mi donese jebanu čašu sa vodom. Na moje da li se deca zato rađaju, odgovara kao iz topa: Naravno, nego zbog čega drugog! Krenem da objašnjavam i posvađamo se. Kao i Ivana sa svojom majkom. Sve su me boli njeni dijalozi po stomaku, malo iznad i po živcima najviše.

Ivana je zapisivala sve te, nazovi besmislene dijaloge sa majkom, pokazivala svoje nerviranje, bes, nemoć i očaj. A u svemu tome i bezizlanost.  Ivana nije udata i živela je sa majkom, kao  i ja sada. Olakšala mi je dušu, jer kao da me je od toga sramota. Matora kobila, živi sa mamom. Ko zna koliko nas još ima. Ali meni je značilo da će to sada pročitati i uvideti i mnogi drugi. Da mi nismo luzeri, jednostavno, život je takav. Nije se dalo.

Pa sam tražila razliku, njena majka je obrazovana žena, posećivala je pozorišta, koncerte, išla sa drugaricama na ručkove, na koncerte, čitala je gomilu kjniga. Bila je prosvetni radnik. Moja samo radnik, neobrazovana, i ona što dane provodi uz ružičastu televiziju. Razliku, nisam našla. Nema je. Starost i bolest, podjednako jedu razum.

Između dijaloga, Ivana je pisala svoja razmišljanja, osećanja, sve ono što je glupo izgovoriti, što ustvari jedino normalno zvuči napisano. Sva ona duboka ranjavanja, strah, neizgovorenu ljubav i nežnost. Delovi, koji kidaju pore, kore mozga i srca. Spoznaje kada ti roditelj postaje nemoćno dete, ono bezobrazno, koje isteruje svoj inat i bes, jer ne zna da više ne može ništa.

Ivana je dala devet godina brige o bolesnoj majci, više je nema. Verujem da sada drži tečni sapun na lavabou, zbog estetike, kako je njena majka želela. Njoj je majka dala život.

Mene čeka taj put. Bolan i nemoćan.

90 strana knjige:

unnamed

Advertisements