Markolek

Matori, kad se penzionisao, otišao je da živi u rodnoj grudi mu. Na Kosmaj.
Majko mila, kako je on uživao u zapuštenosti, to je bilo za nevericu. Skraćene pantalone od farmerki, ali ono sve cik cak. Sam je sekao, zabole ga, važno da je njemu dobro. Majice iscepane, flekave, ali njemu osmeh u očima.
Imao je dvorišnog mačora, hranio ga je, ali ga, šatro, nije puštao u kuću.
Dao mu je ime Marko.
I onda malo, malo pa čuješ:
Marko idiote!
Marko, konjino neopevana.
Marko, bitango!
Marko, seme ti se zatrlo, kamen okamenio!
Jebem li ti majku, Marko džiberu!
Bilo je tu još svega, bolje da ne pričam.
Mi, onako u čudu, šta je jadni Marko zgrešio, torima nam objasni ovako:
‘Dok sam radio, imao sam šefa Marka. Krv sam propišo zbog njega. Kad nisam njemu mogao da jebem mater, sada ću ovom’.
I tako se leče frustracije.
Jadni mačak Marko je bio, jaje, sisa, lopov, pederčina, govno i svašta još nešto.

*********************

Update:
O šefu Marku:
‘Mamu mu jebem, došao izBosne, meni da prodaje muda za bubrege. Ej, dok sam ja jurio ženske po Beogradu, on nije umeo prstom na karti da nađe gde je Beograd’.
Na stranu, što je taj Marko bio i meni šef jedno vreme. U pravu je bio matori.
I naaaaaa još veću stranu:
Unuk mu se zove Marko.
Karma!