Archive for јун, 2017


Traume

14695533_111225372686633_6785118443060299858_n

 

Tuge, traume i kompleksi se ispoljavaju na različite načine. Nisam stručna, ali ih vidim i osećam, posebno kod ljudi koje dugo znam.
A imala sam ih, i imam koliko hoćeš.
Jedna od njih se vezuje za rano detinjstvo u kom me je čuvala baba. Neuka žena, seljanka, koja je ostala udovica sa 23-24 godine. Sama, sa dva sina. Kako ih je hranila i školovala, samo ona zna. U njoj je ostao bes, od straha i potrebe da sve uradi kako treba. Da joj deveri ne bi zamerili, tukli, i terali da radi za kilo brašna.
Ime mog brata je Nenad. Ona ga je zvala Neša. Njegove traume od nje samo on zna, jer je najviše vremena bio sa njom.
Njena čuvena poza u obliku F slova i :
O, Nešo dete ti poljubim…
Nakon toga su sledile krvničke batine. Iz straha da uradi sve kako treba, da svom sinu, našem ocu, vrati dete kakvo je dobila na čuvanje.
Od tog: O, Nešo, oboje imamo traume. Na nečiji nadimak Neša, trgnemo se.
Niko od nas ga nikada nije nazvao Nešom. Nenad je, i svi Nenadi su Nenadi, a ne Neše.
Mene je zvala O,Radmila, nakon toga su sledile batine.
Danas me brat od tetke tako zove, i trgnem se svaki put, i rekla sam mu da me tako ne zove.
Rekao mi je da me to opisuje.
Rad – radost, Mila – milina. Rado i Milo.
Blizaniše me, ali nema veze. Braći je sve dopušteno, jer mi leče traume na svoj način.

Update: U naše selo su došli četnici. Skupljali su muški živalj. Došavši do naše kuće, dedi su rekli: Ili ideš sa nama, ili ti koljemo oba sina. Otišao je, i nikada se nije vratio.

unnamed

 

Biljana mi je prijatelj na Fb-u, pratim je na tviteru i za njen roman sam saznala, recimo, prošle godine. Od tada sam želela da imam tu knjigu kod sebe, ali sam zaboravljala da je potražim. Ugledala sam je pre neki dan kod drugarice na polici, i odmah sam uzela da je čitam.

Mogla sam da je pročitam odmah, uvukla je me je priča iz prve. Ali nisam htela. Gustirala sam roman, reči, emocije,informacije, pet dana. U međuvremenu sam guglala i saznala da je Biljana želela da sazna od poznanice zašto je napustila Srbiju. I tada je čula, i novinarski, jer je to njena profesija, uključila je diktafon, da joj neka informacija ne promakne. Glavna junakinja priče, nazvana Ena, želela je da u romanu budu prava imena aktera događaja, divnih devedesetih. Priča jedne devojke, priča moje i Biljanine generacije, kao i ‘Enine’. Događaji koje sam osećala u stomaku, koji se još grči od pročitanog.

Ena, devojka odrasla u porodici u kojoj su svakodnevno bile tuče, uz pomoć bake i deke, čuvenog beogradskog hirurga, ipak dobija smernice i mudrost, koju je koristila u životu. Želela je da ode iz svog rodnog grada, da u Beogradu, bez roditelja počne svoj život, i da postane arhitekta. Udarili su je devedesete, po sred stomaka. Savršeno je plivala u tom mulju, jer je smernice dobijala od čoveka koji joj je ličio na njenog deku. Kasnije je počela da radi za njega, u Službi Državne Bezbednosti.

Od ovog dela romana kreću potresne istine tog doba. Sprega kriminala, politike, vlasti, droge i nas naivnih demonstranata, koji smo mislili da nešto menjamo. A ustvari je sve bilo plaćeno, izrežirano a mi, kao i država nam, bili smo pioni. ‘Ena’ ih je sve upoznala, od pevačica kojima je organizovala tezge, do političara sa vlasti, opozicije, do kriminalaca. Skupljala je informacije.

Volela je jednog čoveka, bila sa drugim. Obogatila se, i mislila da je dostigla svoj vrh, i da je dosanjala san. A onda se sve preokrenulo. Tada je otišla van Srbije, i tamo je mirna.

Ova knjiga se mora pročitati, jer nisam sigurna da umem da prenesem osećanja. Gađenje je nekako teško opisati. Nagon za povraćanjem je i dalje tu. Istina moje naivne mladosti, u kojoj je trebalo da se smejem, radim, zarađujem, a ne da da se borim za bolje. Koje ni danas nije došlo.

Divim se Biljani koja se i danas bori. Ja ne mogu, i neću. Tek posle ovog romana, nikako. Sve to već neko drugi radi, i ništa nas neće pitati, kao ni onda.

Neke likove iz romana sam prepoznala, neke nisam, ali je to manje bitno. Važno je da nismo imali državu, nemamo je ni sada. Nemamo sistem. Imamo ljude koji vole vlast, moć, novac, kao i potrebu da uđu u našu istoriju. Biću nemi svedok i ove propasti, kao što sam i one.

Divim se Biljani na hrabrosti i sjajnom balansiranju da malo kaže, jer nije smela sve, a da nam ostavi da ostatak naslutimo, prepoznamo, znamo. Bili smo glupi svedoci sopstvenih iluzija i verovanja. Hvala ‘Eni’, koja je sve ovo ispričala, i što je ostala svoja, pametna i mudra. Neuprljana ‘Ena’, je dala lekciju kako iz mulja izaći čist.

 

Bregalnička bb

18871501_10211321920658444_1596100951_n

Ponedeljak, lep i topao, onako – oktobarski. Prekrasno plavo nebo nad Beogradom, divno jesenje jutro… Ćerkice nas izljubile, i sa osmesima i grajom otišle u školu, žena i ja krenuli na posao, u nove „radne pobede“… Trolejbus broj 29 marke „japanski humanitarac“ nov i čist kao suza, a poluprazan. Imalo bi se gde sesti, ali lepše je stajati na zadnjoj platformi i gledati suncem obasjan grad, upijati tu bogomdanu lepotu… Malo je trenutaka u životu kad možeš upasti u takvo blaženstvo, u taj miris jutra, u neočekivanu nirvanu, razmišljam i molim boga da ne udje, kao svakog jutra, ta prokletinja… Ali…

Na sledećoj stanici ulazi omanja grupa ljudi, među njimai ona – ta baba. Ne, nije to neka obična, šematska beogradska baba, nego šišmiš baba, od onih što imaju oči navr’ glave, a sve ostalo su joj – usta; onakva baba, koju, da je za jezik il’ noge obesiš, na dupe bi progovorila. I počinje baba iz mesta da sere… o omladini koja se drogira i ne poštuje nikog i ništa, o rupama u asfaltu, cipelama i ozonskom omotaču, o apotekama koje prodaju karmine, deterdžente i kondome a ne lekove, o lopovima iz Elektrodistribucije, o „platama“ i „penzijama“, ministarstvima i agencijama, o gradonačelniku Beograda iz Pičkovca, nemačkim bankama za naivne, visokim cenama trulih banana na pijacama, urbanističkoj mafiji, legalizaciji, tranziciji, lažnim radnicima i još lažnijim sindikatima…
Sere baba trista na sat, još kraj prve rečenice nije odjeknuo, a početak novog rafala prštipo mojoj lobanji… i meni nebo počinje polako da se crni, a s’njega da padaju govna.

Neočekivano, šišmiš baba prilazi baš meni, udara me laktom u rebra i iskofršti mi se u lice:
–Što si stao tu, pola trolejbusa si zauzeo, što ne sediš kad ima mesta, nego si se natrćio nasred…

I puče mi. Dibidus. Bacim kesu sa CD-ima zabezeknutoj ženi i zakrvavljenih očiju, a uz škrgut ovo malo ličnih zuba, krenem na babu:
–E, sad ću, baba, da ti jebem* mater!

Sledećih desetak sekundi, čitaj „večnost“: otvaraju se sva vrata na trolejbusu, baba eskivira dugim skokovima, lako i hitro, kao divokoza, pa kroz srednja vrata, ja pokušavam da je uhvatim na volej u vratima, zamahnem onako „punom“ i… promašujem! Pljunem za njom u svom jadu i nemoći i, – opet promašim! Baba iskače i beži ulicom, ja iskačem i natisnuo za njom; mrtva trka Bregalničkom… baba mi izmiče za koji desetak santimetara, prokletih desetak cantimetara, vazda mi nedostajali u životu…

Baba zamiče u prvu uličicu desno, skoro je sustižem… Daleko zaostalaza nama, trči i moja žena sa kesama i viče mi nešto, upola glasa ne razumem šta, imam samo jedan ali veličanstveni cilj pred sobom: ubiti babu! Odmah i ovde! Sad, ili nikad, ali… baba uskače u prvu kapiju levo i zalupi mi vrata pred nosom… Šišmiš baba nestaje netragom u dnu dvoršta između niskih čatrlja, a ja blejim u kapiju… Prokleta Bregalnička!

01.11.2009, 19:34

Hogar S Medaka *