Biljana mi je prijatelj na Fb-u, pratim je na tviteru i za njen roman sam saznala, recimo, prošle godine. Od tada sam želela da imam tu knjigu kod sebe, ali sam zaboravljala da je potražim. Ugledala sam je pre neki dan kod drugarice na polici, i odmah sam uzela da je čitam.
Mogla sam da je pročitam odmah, uvukla je me je priča iz prve. Ali nisam htela. Gustirala sam roman, reči, emocije,informacije, pet dana. U međuvremenu sam guglala i saznala da je Biljana želela da sazna od poznanice zašto je napustila Srbiju. I tada je čula, i novinarski, jer je to njena profesija, uključila je diktafon, da joj neka informacija ne promakne. Glavna junakinja priče, nazvana Ena, želela je da u romanu budu prava imena aktera događaja, divnih devedesetih. Priča jedne devojke, priča moje i Biljanine generacije, kao i ‘Enine’. Događaji koje sam osećala u stomaku, koji se još grči od pročitanog.
Ena, devojka odrasla u porodici u kojoj su svakodnevno bile tuče, uz pomoć bake i deke, čuvenog beogradskog hirurga, ipak dobija smernice i mudrost, koju je koristila u životu. Želela je da ode iz svog rodnog grada, da u Beogradu, bez roditelja počne svoj život, i da postane arhitekta. Udarili su je devedesete, po sred stomaka. Savršeno je plivala u tom mulju, jer je smernice dobijala od čoveka koji joj je ličio na njenog deku. Kasnije je počela da radi za njega, u Službi Državne Bezbednosti.
Od ovog dela romana kreću potresne istine tog doba. Sprega kriminala, politike, vlasti, droge i nas naivnih demonstranata, koji smo mislili da nešto menjamo. A ustvari je sve bilo plaćeno, izrežirano a mi, kao i država nam, bili smo pioni. ‘Ena’ ih je sve upoznala, od pevačica kojima je organizovala tezge, do političara sa vlasti, opozicije, do kriminalaca. Skupljala je informacije.
Volela je jednog čoveka, bila sa drugim. Obogatila se, i mislila da je dostigla svoj vrh, i da je dosanjala san. A onda se sve preokrenulo. Tada je otišla van Srbije, i tamo je mirna.
Ova knjiga se mora pročitati, jer nisam sigurna da umem da prenesem osećanja. Gađenje je nekako teško opisati. Nagon za povraćanjem je i dalje tu. Istina moje naivne mladosti, u kojoj je trebalo da se smejem, radim, zarađujem, a ne da da se borim za bolje. Koje ni danas nije došlo.
Divim se Biljani koja se i danas bori. Ja ne mogu, i neću. Tek posle ovog romana, nikako. Sve to već neko drugi radi, i ništa nas neće pitati, kao ni onda.
Neke likove iz romana sam prepoznala, neke nisam, ali je to manje bitno. Važno je da nismo imali državu, nemamo je ni sada. Nemamo sistem. Imamo ljude koji vole vlast, moć, novac, kao i potrebu da uđu u našu istoriju. Biću nemi svedok i ove propasti, kao što sam i one.
Divim se Biljani na hrabrosti i sjajnom balansiranju da malo kaže, jer nije smela sve, a da nam ostavi da ostatak naslutimo, prepoznamo, znamo. Bili smo glupi svedoci sopstvenih iluzija i verovanja. Hvala ‘Eni’, koja je sve ovo ispričala, i što je ostala svoja, pametna i mudra. Neuprljana ‘Ena’, je dala lekciju kako iz mulja izaći čist.
Zelena Soba 