18871501_10211321920658444_1596100951_n

Ponedeljak, lep i topao, onako – oktobarski. Prekrasno plavo nebo nad Beogradom, divno jesenje jutro… Ćerkice nas izljubile, i sa osmesima i grajom otišle u školu, žena i ja krenuli na posao, u nove „radne pobede“… Trolejbus broj 29 marke „japanski humanitarac“ nov i čist kao suza, a poluprazan. Imalo bi se gde sesti, ali lepše je stajati na zadnjoj platformi i gledati suncem obasjan grad, upijati tu bogomdanu lepotu… Malo je trenutaka u životu kad možeš upasti u takvo blaženstvo, u taj miris jutra, u neočekivanu nirvanu, razmišljam i molim boga da ne udje, kao svakog jutra, ta prokletinja… Ali…

Na sledećoj stanici ulazi omanja grupa ljudi, među njimai ona – ta baba. Ne, nije to neka obična, šematska beogradska baba, nego šišmiš baba, od onih što imaju oči navr’ glave, a sve ostalo su joj – usta; onakva baba, koju, da je za jezik il’ noge obesiš, na dupe bi progovorila. I počinje baba iz mesta da sere… o omladini koja se drogira i ne poštuje nikog i ništa, o rupama u asfaltu, cipelama i ozonskom omotaču, o apotekama koje prodaju karmine, deterdžente i kondome a ne lekove, o lopovima iz Elektrodistribucije, o „platama“ i „penzijama“, ministarstvima i agencijama, o gradonačelniku Beograda iz Pičkovca, nemačkim bankama za naivne, visokim cenama trulih banana na pijacama, urbanističkoj mafiji, legalizaciji, tranziciji, lažnim radnicima i još lažnijim sindikatima…
Sere baba trista na sat, još kraj prve rečenice nije odjeknuo, a početak novog rafala prštipo mojoj lobanji… i meni nebo počinje polako da se crni, a s’njega da padaju govna.

Neočekivano, šišmiš baba prilazi baš meni, udara me laktom u rebra i iskofršti mi se u lice:
–Što si stao tu, pola trolejbusa si zauzeo, što ne sediš kad ima mesta, nego si se natrćio nasred…

I puče mi. Dibidus. Bacim kesu sa CD-ima zabezeknutoj ženi i zakrvavljenih očiju, a uz škrgut ovo malo ličnih zuba, krenem na babu:
–E, sad ću, baba, da ti jebem* mater!

Sledećih desetak sekundi, čitaj „večnost“: otvaraju se sva vrata na trolejbusu, baba eskivira dugim skokovima, lako i hitro, kao divokoza, pa kroz srednja vrata, ja pokušavam da je uhvatim na volej u vratima, zamahnem onako „punom“ i… promašujem! Pljunem za njom u svom jadu i nemoći i, – opet promašim! Baba iskače i beži ulicom, ja iskačem i natisnuo za njom; mrtva trka Bregalničkom… baba mi izmiče za koji desetak santimetara, prokletih desetak cantimetara, vazda mi nedostajali u životu…

Baba zamiče u prvu uličicu desno, skoro je sustižem… Daleko zaostalaza nama, trči i moja žena sa kesama i viče mi nešto, upola glasa ne razumem šta, imam samo jedan ali veličanstveni cilj pred sobom: ubiti babu! Odmah i ovde! Sad, ili nikad, ali… baba uskače u prvu kapiju levo i zalupi mi vrata pred nosom… Šišmiš baba nestaje netragom u dnu dvoršta između niskih čatrlja, a ja blejim u kapiju… Prokleta Bregalnička!

01.11.2009, 19:34

Hogar S Medaka *