14695533_111225372686633_6785118443060299858_n

 

Tuge, traume i kompleksi se ispoljavaju na različite načine. Nisam stručna, ali ih vidim i osećam, posebno kod ljudi koje dugo znam.
A imala sam ih, i imam koliko hoćeš.
Jedna od njih se vezuje za rano detinjstvo u kom me je čuvala baba. Neuka žena, seljanka, koja je ostala udovica sa 23-24 godine. Sama, sa dva sina. Kako ih je hranila i školovala, samo ona zna. U njoj je ostao bes, od straha i potrebe da sve uradi kako treba. Da joj deveri ne bi zamerili, tukli, i terali da radi za kilo brašna.
Ime mog brata je Nenad. Ona ga je zvala Neša. Njegove traume od nje samo on zna, jer je najviše vremena bio sa njom.
Njena čuvena poza u obliku F slova i :
O, Nešo dete ti poljubim…
Nakon toga su sledile krvničke batine. Iz straha da uradi sve kako treba, da svom sinu, našem ocu, vrati dete kakvo je dobila na čuvanje.
Od tog: O, Nešo, oboje imamo traume. Na nečiji nadimak Neša, trgnemo se.
Niko od nas ga nikada nije nazvao Nešom. Nenad je, i svi Nenadi su Nenadi, a ne Neše.
Mene je zvala O,Radmila, nakon toga su sledile batine.
Danas me brat od tetke tako zove, i trgnem se svaki put, i rekla sam mu da me tako ne zove.
Rekao mi je da me to opisuje.
Rad – radost, Mila – milina. Rado i Milo.
Blizaniše me, ali nema veze. Braći je sve dopušteno, jer mi leče traume na svoj način.

Update: U naše selo su došli četnici. Skupljali su muški živalj. Došavši do naše kuće, dedi su rekli: Ili ideš sa nama, ili ti koljemo oba sina. Otišao je, i nikada se nije vratio.

Advertisements