Bore osmeha

….i nisi kukavica. Ja sam  ta, koja se igra igrom koju ne ume.  Svesna razlike u svakom slovu koje je napisano, okrenutom naopačke. Da ne napiše, da ja to ne smem.

…i nisi ti zatvoren. Ja sam. Otvorena sam, sa maskom nevidiljive. Uradim sve da se obučem u oblake postojanja, a nema me. Veruj mi.

Psovala sam želju koju ne smem da imam. Grdila bore što se razvlače u osmeh , gasila plamen u oku i stomaku, da se ne rasplamsa.  Šetala po ivici nemogućeg, pretvarala u moguće.

Ne, ne nisi to znao ni mogao da znaš. Nisi ni išao tako duboko u mene niti ćeš. Ne želiš, ne umeš, Ne dam ti!

Ostaću ti nešto, i ti meni. Svako dalje ti se ne bi dopalo. Ne bi ni meni.

Znam to.

Ovih par rečenica ne govore mnogo tebi.

Govore meni ,o meni. Onakvom kakvom se jedino ja vidim.

Ništa nije bila laž od mene..od tebe, jeste nekada.

Anti ajvar domaćica

Eeee, al’ nije ko domaći!
O ajvaru koji kupujem.
Pa zamisli mene, da kupim deset kila paprike. Prvo dok opereš, usereš se. Onda treba peći, userem ceo šporet, usmrdim kuću, zavese, zidove, pločice. Onda da se lade. Pa sedneš da ljuštiš tri dana. Nokti crni kao u zemljoradnika. Onda melji na mašinici za meso dva dana. Pa onda metni u šerpu, na lagano i mešaj varjačom sto sati, na laganoj vatri. U međuvremenu, peri tegle, kači na plafon jebote. Pa onda tegle u rernu pa sipaj ajvar pa u rernu da se zapeče pa meći celofan, gumice. Prsti smežurani. Smrdi kuća kao tvorić. I na kraju sage, gde poređati taj ajvar? Na terasu, ješ šipak, u podrum, jes đoku pa da ga neko obije. Ispod kreveta jebote da jebote!
E onda, skidaj zavese, ribaj pločice, rernu, ringle, šes’ iljada krpa..
Jebo vas domaći ajvar.
Update:
Nisam napisala ništa o usmrĐenoj garderobi, kosi, životu! Taj miris ne izlazi iz nosa mesec dana!

A voUlim da ga jedem!

Primereni primer

Ako uzmemo mene na primer, za primer, izjavljujem da nemam neprijatelje. Ovo mora negde javno da izađe, da se zna. Da dušu olakšam.

Vidim na sve strane ljudi govore, pišu da imaju zavlakače, pokvarenjake, nezahvalnike, hohštaplere oko sebe. Čitam, slušam, pa se bečim. Gde oni žive, a gde ja? Otkud im toliko zla oko njih? Ne pitam ih ništa, jer vidim da oni to stvarno osećaju, doživljavaju i osećaju se loše zbog toga. Ako se nekada i zeznem, dobijem po labrnji da nemam pojma. Nemam, mlada sam, ima vremena, steći ću i ja te čuvene neprijatelje. Ili ono fora: Neprijatelj mog prijatelja, je i moj neprijatelj. U ovom nerealnom svetu, u kom živimo, mislim na online, aj i bože pomozi. Ali u realnom životu, zajebi. To može postati samo neko ko je nasilnik, stoka, u drugim situacijama jok. Njih dve se posvađaju i dođu kod mene, da odaberem stranu. Neću. Ostajem sa obe, a vi se jepte međusobno.

Ego, sujeta i očekivanja jebu kevu. Ja dala, ja učinila, ja išla, ja rekla… a ona meni zavuče tuki. Pa jel te tero neko da očekuješ, da daješ, činiš? A zavist tek što ih oće, ao, ao, ao. Meni brate, ima na čemu da se zavidi, stanite u red.

Evo ja na primer, ne dam ništa. Ma ni crno ispod nokta. I zabole me, što da dam? Oćeš pare? Zaradi. Eeeee brale, ja prala prozore po kućama kad nisam imala, nisam prosila. Oni koji su mi davali, hvala im. Ali u tom novčanom davanju, ode prijateljstvo u krasni. Uvek se neko oseća dužnim, zbog nečijeg dobrog dela, jer je taj neko dao i sad se ti češi po savesti. Pa trpi, jer si kupljen i kasnije moraš da slušaš kada ti neko priča ono za šta te dupe zabole. Da vratiš dug jebiga, nematerijalni, kupljen si kao prijatelj. Al ‘ onaj ko ti da, a ti osećaš da ti je dao iz srca, i zaboravio da je dao, učinio, to je ljud. To je prijatelj.

Zato ja ne dajem, jer sam dementna u tim davanjima. Možda zbog toga nemam neprijatelje.