17861767_10155382785587176_4411740928488372112_n

Ako uzmemo mene na primer, za primer, izjavljujem da nemam neprijatelje. Ovo mora negde javno da izađe, da se zna. Da dušu olakšam.

Vidim na sve strane ljudi govore, pišu da imaju zavlakače, pokvarenjake, nezahvalnike, hohštaplere oko sebe. Čitam, slušam, pa se bečim. Gde oni žive, a gde ja? Otkud im toliko zla oko njih? Ne pitam ih ništa, jer vidim da oni to stvarno osećaju, doživljavaju i osećaju se loše zbog toga. Ako se nekada i zeznem, dobijem po labrnji da nemam pojma. Nemam, mlada sam, ima vremena, steći ću i ja te čuvene neprijatelje. Ili ono fora: Neprijatelj mog prijatelja, je i moj neprijatelj. U ovom nerealnom svetu, u kom živimo, mislim na online, aj i bože pomozi. Ali u realnom životu, zajebi. To može postati samo neko ko je nasilnik, stoka, u drugim situacijama jok. Njih dve se posvađaju i dođu kod mene, da odaberem stranu. Neću. Ostajem sa obe, a vi se jepte međusobno.

Ego, sujeta i očekivanja jebu kevu. Ja dala, ja učinila, ja išla, ja rekla… a ona meni zavuče tuki. Pa jel te tero neko da očekuješ, da daješ, činiš? A zavist tek što ih oće, ao, ao, ao. Meni brate, ima na čemu da se zavidi, stanite u red.

Evo ja na primer, ne dam ništa. Ma ni crno ispod nokta. I zabole me, što da dam? Oćeš pare? Zaradi. Eeeee brale, ja prala prozore po kućama kad nisam imala, nisam prosila. Oni koji su mi davali, hvala im. Ali u tom novčanom davanju, ode prijateljstvo u krasni. Uvek se neko oseća dužnim, zbog nečijeg dobrog dela, jer je taj neko dao i sad se ti češi po savesti. Pa trpi, jer si kupljen i kasnije moraš da slušaš kada ti neko priča ono za šta te dupe zabole. Da vratiš dug jebiga, nematerijalni, kupljen si kao prijatelj. Al ‘ onaj ko ti da, a ti osećaš da ti je dao iz srca, i zaboravio da je dao, učinio, to je ljud. To je prijatelj.

Zato ja ne dajem, jer sam dementna u tim davanjima. Možda zbog toga nemam neprijatelje.