Polovne reči

 

Nemam nove reči, nemam. Imam ove moje polovne, pohabane, zašivene, bušne. Providne nekako, sve se vidi u njima. Proluftirane decenijama.

Jezik izlizan. Misli u viru sopstvenog ludila. Svakodnevnog.

I da postoje nove, kupovne, neotpakovane reči, ne bih ih kupila. Ne znam im značenje, poreklo, korenje.

Koja bih ja bila da sad počnem da mislim, pišem i govorim sa tim novim rečima? Ne poznajem najbolje ni ovu sa starim, a tek ova nova bi me zbunila.

Tako da, idem da uzmem iglu, da zašijem i ove reči, jer će ostati zapisane.

Moje polovnjače, najvrednije, zlatne, jer sa njima krpim staru ja, i šijem novu mene.

Bogatu polovnim, starim, iskorišćenim i nebačnim mislima, osećanjima i nadanjima.