Rešila sam da napišem jedan romantični post. Noćas mi pao u pamet.
Da bi uštedeli struju, prcnuli državu, pardon EDB. Pardon na prcku u sred romantike. AOoo gle mi uvoda!
Vešovi se peru noću. Rkću veš mašine u po’ noći u većini stanova. Kad je crveno slovo, a čuje se traktorisanje veš mašina, moja majka se krsti, i pita gde su rasli kad ne znaju za red. Ubila me, i odrobijala, da u tim danima operem nešto.
Staru mašinu nam je popravljao Veliki Brat, ortak koji nije sav svoj. Pošto delova nije bilo, jer je mašina bila starija od mene, govorio je da je popravka klasično srpsko budženje. Dok traje, traje. Crkla jadna na kraju.
Ova nova je bila tiha u početku, prvih godinu dana, sad se i ona čuje do prizemlja. I tako, noćas oko tri sam vadila veš, a on mirišeee na omekšivač. Joj divote. Odmah sam kačila manje delove, čitaj gaće, da mi miriše stan. Trenutno je Kokolino, plavi, na tapetu. A decenijama je bio Bohor, iliti Borko kako ga je Mica krstila. Sećam se onog vremena kad smo prali prozore na svakih mesec dana, pa drž tamo, pa rk vamo, i na kraju miriše cela kuća na Borka na zavesama.Lepo miriše, al brate bože na uši mi je više izašao. Onda su krenuli Lenori, dok nismo shvatili, nas pet devojaka, da od njega smrdi veš nakon nekog vremena. Neće taj više ući u moju veš mašinu da mi usmrdi vešove.
Od tada mešamo Ornele, i nemam pojma koje sve.
A divotttttte kad leti ustanem, a ono u sred ustajalog vazduha isparava miris od veša, pa se pomeša sa kafom i duvanskim dimom. Ništa lepše.
A sada, dok se gaće suše po radijatorima miriše mi ceo život na neko cveće, okeane, bebe, i život je lep.
Zelena Soba 