Glina, i to zelena

 

Pre dvadeset godina, al’ sam fosilka, radila sam u prodavnici zdrave hrane. Tada su tek krenule da se otvaraju. Bio mi je to drugi posao. Pre podne sam čistila u domu zdravlja, popodne sam prodavala zdravu hranu. Nedelja mi je bila dan za odmor.
Morala sam da čitam razne knjige, da bih znala šta prodajem. Sećam se da sam i tada pušila ispred radnje, i da Mičio Kuši puši.
Stomatološka sestra u domu zdravlja, gde sam čistila, obolela je od cancera dojke. Kada se vratila na posao, pričala je da pije glinu. Blato bokte. Rekla je da je ona spasila. Čula sam skoro, da se ubila. Šta li bi toj mučenici da mi je znati. Uspela je da pobedi najvećeg životnog neprijatelja i ubila se.
Prodavala ja to blato od Zelene gline, i uzmem sebi jednu kutiju. Ja ono blato nema šanse da pijem! Bogu hvala i ne treba mi. Da treba, i govna bih jela, dizvinete.

Elem, Zelenu glinu za unutrašnju upotrebu stavljam kao masku na lice. Sipam u šaku, odokativno prah, pustim toplu vodu na ruku da je ublati i prstom namažem po licu. Držim je dok se ne stegne, desetak minuta. Umijem se, namažem kremu. I lice mi je kao bebina guza, a ja lepa!
Zelena glina nema rok trajanja. Zaboravim kad je kupim, par godina mi traje kutija od pola kile, a jednom nedeljno stavljam masku.
Lepota za male pare, da ne kažem za dž.

Obučeni pornić

 

Prošle godine u jednom klubu smo gledali predigru. Dvoje, bogami starijih ljudi, možda i mojih godina, sedeli su za stolom i vatali se. Aj što su se vatali, gurali noge jedno drugom u međunožje, šaputali i grickali se za uvce, nego su se žvalavili sve u šesnaest. Kao da su sami na svetu, a ne u prepunom klubu. Ja, jadna šta ću, sedela sam tako da sam gledala u njih. To krljanje jezicima je trajalo jedno tri- četiri sata. Taman pomislim, aj dosta su se napalili, sada će da idu, oni jok. Nešto pričaju, pa onda se pipkaju rukama, pa se maze, pa rk nogu ona njemu. A sto onaj visoki, barske stolice, sve se lepo vidi.
Obučeni pornić.
Pa sam razvijala film u svojoj glavi. Da je on neki šef ili tako nešto, imao je torbu sa sobom, a ona mu švalerka. A onda da su muž i žena koji osvežavaju brak… Ne znam šta sve nisam pomislila, i munjavala laktom drugaricu kad god se opet zažvale.
Jaooooo, evo ih opet se ljube!
A onda se pomislim, a to i sad mislim.
Jeste to nepristojno, i da su klinci isto bi bilo, al’ bole njih šta ja mislim, kao i ostatak univerzuma. Njima je bilo lepo. Imali su svoje veče, crno vino, priču, predigru…
E, taj nivo bolenja uva bih volela da nekad doživim.
Ne umem brate, vaspitanje mi ne dozvoljava. Dobro ili loše, ne znam. Ali da  svoju intimu delim sa gomilom sveta, ne ide.
Ostaću takva, verovatno do kraja života.
Kako ovde, tako i u realnom životu.
Ne skidam gaće , baš svuda i pred svakim.

Trapava

 

Mojoj generaciji, a i onima okolo, nije dozvoljavano da budemo deca. Pravila su morala da postoje. Od javljanja starijima, do dranja i vikanja ako napravimo neko sranje.Pravilo je da nema iskakanja, iz zamisli o savršenom detetu.
Ako padnem, što sam pala, gde sam gledala pa do ćuški.
‘Gde si gledala dok trčiš, jer ja treba da rodim normalno dete, a postane sakato. Samo još jednom tako potrči, glavu ću ti otkinuti’.
Sećam se da sam jednom jurila mačku po dvorištu. Isekla sam nogu, na staklo u travi. Čuvali su me baba i deda. Joj, moje sreće što tu nisu mama i tata, već su to oni bili. Nisu se drali na mene, iako sam iz straha odmah obula papuče, koje su se punile krvlju. Sredili su mi ranu i tešili me ceo dan da me neće roditelji tući, da sam to nenamerno uradila. Bila sam u strahu dok nisu došli s posla i videli da je sve ok. O ranjenoj peti nisam ni mislila da li boli.
Naravno da je palo predavanje, u prošlom vremenu. Da ne trčim bosa po travi, da mogu tako bez noge da ostanem, da sam trapava, da,,,
Kad god sam pala, polupala nešto, kupila nešto pogrešno, pokvarila se česma, ne to sam ja nešto drndala pa se pokvarila. I uvek je bila moja krivica. I trapavost, i slučajno oklizavanje,padanje, lupanje čaša, tanjira…
Sve sam morala da budem savršena, a bila sam samo dete koje se igralo.
U večitom strahu da ako padnem, polomim nešto da ću dobiti batine ili predavanje. Ne sme se bre biti dete zaneseno u igri, mora se uvek misliti. Jer oni su se plašili za mene, i iz straha su tukli i urlali.
Em se ubiješ od pada, em boli, em ti još jebu mater.
Znam da nisu umeli drugačije, ali ima repova, i potrebe da budem nepogrešiva, ali grešim brate i to za medalju.
Stalno mi nešto ispada iz ruku, prosipam svašta i savršen nisam ni čovek. Niti ću to ikada biti.
Moje greške su ja.