917173_531384933656378_1999147485_n

 

Mojoj generaciji, a i onima okolo, nije dozvoljavano da budemo deca. Pravila su morala da postoje. Od javljanja starijima, do dranja i vikanja ako napravimo neko sranje.Pravilo je da nema iskakanja, iz zamisli o savršenom detetu.
Ako padnem, što sam pala, gde sam gledala pa do ćuški.
‘Gde si gledala dok trčiš, jer ja treba da rodim normalno dete, a postane sakato. Samo još jednom tako potrči, glavu ću ti otkinuti’.
Sećam se da sam jednom jurila mačku po dvorištu. Isekla sam nogu, na staklo u travi. Čuvali su me baba i deda. Joj, moje sreće što tu nisu mama i tata, već su to oni bili. Nisu se drali na mene, iako sam iz straha odmah obula papuče, koje su se punile krvlju. Sredili su mi ranu i tešili me ceo dan da me neće roditelji tući, da sam to nenamerno uradila. Bila sam u strahu dok nisu došli s posla i videli da je sve ok. O ranjenoj peti nisam ni mislila da li boli.
Naravno da je palo predavanje, u prošlom vremenu. Da ne trčim bosa po travi, da mogu tako bez noge da ostanem, da sam trapava, da,,,
Kad god sam pala, polupala nešto, kupila nešto pogrešno, pokvarila se česma, ne to sam ja nešto drndala pa se pokvarila. I uvek je bila moja krivica. I trapavost, i slučajno oklizavanje,padanje, lupanje čaša, tanjira…
Sve sam morala da budem savršena, a bila sam samo dete koje se igralo.
U večitom strahu da ako padnem, polomim nešto da ću dobiti batine ili predavanje. Ne sme se bre biti dete zaneseno u igri, mora se uvek misliti. Jer oni su se plašili za mene, i iz straha su tukli i urlali.
Em se ubiješ od pada, em boli, em ti još jebu mater.
Znam da nisu umeli drugačije, ali ima repova, i potrebe da budem nepogrešiva, ali grešim brate i to za medalju.
Stalno mi nešto ispada iz ruku, prosipam svašta i savršen nisam ni čovek. Niti ću to ikada biti.
Moje greške su ja.

Advertisements