green_clay

 

Pre dvadeset godina, al’ sam fosilka, radila sam u prodavnici zdrave hrane. Tada su tek krenule da se otvaraju. Bio mi je to drugi posao. Pre podne sam čistila u domu zdravlja, popodne sam prodavala zdravu hranu. Nedelja mi je bila dan za odmor.
Morala sam da čitam razne knjige, da bih znala šta prodajem. Sećam se da sam i tada pušila ispred radnje, i da Mičio Kuši puši.
Stomatološka sestra u domu zdravlja, gde sam čistila, obolela je od cancera dojke. Kada se vratila na posao, pričala je da pije glinu. Blato bokte. Rekla je da je ona spasila. Čula sam skoro, da se ubila. Šta li bi toj mučenici da mi je znati. Uspela je da pobedi najvećeg životnog neprijatelja i ubila se.
Prodavala ja to blato od Zelene gline, i uzmem sebi jednu kutiju. Ja ono blato nema šanse da pijem! Bogu hvala i ne treba mi. Da treba, i govna bih jela, dizvinete.

Elem, Zelenu glinu za unutrašnju upotrebu stavljam kao masku na lice. Sipam u šaku, odokativno prah, pustim toplu vodu na ruku da je ublati i prstom namažem po licu. Držim je dok se ne stegne, desetak minuta. Umijem se, namažem kremu. I lice mi je kao bebina guza, a ja lepa!
Zelena glina nema rok trajanja. Zaboravim kad je kupim, par godina mi traje kutija od pola kile, a jednom nedeljno stavljam masku.
Lepota za male pare, da ne kažem za dž.

Advertisements