Archive for јануар, 2018


Ćukica

23956_4232692812856_2102127949_n

 

 

U dedinoj zgradi je živela žena, koju su zvali Ćukica. Zašto, nemam pojma. On je zvao Ćule. Kada su oboje postali udovci, počeli su da se druže. Držao je deda na odstojanju, jer je ona htela nešto više. Kasnije je i našla ‘dečka’, advokata koji se odrao za sve pare.
Bila je dosadna, realno, meni je išla na živce, ali nema veze, on je imao nekog u zgradi ko može da doleti pre nas, ako mu se nešto desi.
Jedne subote, tetka je donela pastrmku da mu spremi za ručak. Skupljali smo se redovno svake subote kod njega. Zvao me je, zato- Subotarka. Ispržila tetka ribu, spremile mu salatu, seo deda da ruča, kad eto Ćukice na vrata. Zakovrnuo je očima, jer ne voli da mu neko uleće kad su mu tu ćerke i unuka. Viđali su se ostalim danima. Tetka je ponudila da ruča. Hoće. Sede Ćule i omlati ribu, ispriča se i ode.
Kad je on zagrmeo:
– Pojela mi Ćule rib’cu majku joj!
Mi u smeh. On se naljuti na nas, što se smejemo!
I kako je nije sramota, on nikada nije ništa uzeo kad njoj ćerka iz Amerike pošalje nešto. To je njeno, a ona njemu pojede ribicu.
Nije njemu bilo do ribice, nego što je ona nevaspitana.
Često se setimo i ove njegove crte.
A posebno kad odlazimo od njega, a on ostaje sam, ispraća nas i sa vrata govori:
Da sam znao kako je dobro imati ćerke, sto bih vas napravio!

Advertisements

Bez Poente

 

 

 

25188493_10212012690969875_1972423889_n

 

Kratka forma, humor, interesantan slikovit jezik i, najviše od svega – šarmantan duh Beograda i u najtežim momentima, odlikuju knjigu priča Bez poente.

 

Neobični spojevi i smišljanje, još bolje rečeno – izmišljanje novih reči, i njihovo uvođenje u svakodnevni govor neke su od karakteristika Bez poente. Neobično, jer ovi neologizmi nikako ne mogu biti pomešani s protologizmima. Toliko su u duhu svakodnevnog govora, određenije – šarmantnog beogradskog žargona, da se i ne primeti da su novoskovane reči, poput nasiseljene devojke (devojke koje u prvi plan stavljaju grudi – najčešće „plastične“) ili steškilo mi se (postalo je najednom teško na duši). Možda ponajbolje o tome govori naziv poglavlja Frtutma. Na prvo slušanje može se pretpostaviti o čemu se radi.

Kako je autorka ovog teksta u isto vreme bila i redaktor, lektor i korektor knjige Bez poente, u prvi mah, čim sam se latila posla, odstranjivala sam brojne poštapalice koje se nalaze bukvalno u svakoj priči. Bez razmišljanja sam skidala „mislim“ i „kao“, a „stvarno“, pogotovo „ali stvarno“ kad bi dostiglo kritičan broj pojavljivanja u jednoj priči. Bilo je dilema oko „bokte“ i „majkemi“, pa su negde ostajali a negde bili sklonjeni. I kad tako „sređenu“ priču pročitam ponovo, to više nije ta priča, ne ostavlja onaj utisak koji me je osvojio u prvom čitanju, nema ni te atmosfere, sve deluje toliko prečišćeno i pročišćeno da postaje – sterilno. Naravno, vratila sam sve u prvobitno stanje zato što samo tako odiše životom. I to kakvim – beogradskim!

Pre svega, ovo je knjiga atmosfere, beogradske. Po Marksovoj „više mogu da saznam o društvu u Francuskoj iz Balzakovih romana nego čitajući knjige istoričara o tom vremenu“, tako se i u Bez poente udiše beogradski vazduh – smog na prometnim mestima, duvan i piće na žurkama i u klubovima… čak i miris omekšivača na tek opranom i okačenom vešu na beogradskim terasama. U pričama koje se bave prostim preživljavanjem, svako će se setiti najmanje jednog slučaja iz svoje okoline, ako već i neće reći da je to „priča njenog/njegovog života“. Majke, očevi, babe, dede, odlazak na selo, slavljenje slave, komšiluk, drugarice… Sve je prepoznatljivo i živopisno. Sankcije, prvi izlasci, bombardovanje, iako tek usput spomenuti, odličan su mizanscen za „životnu dramu“ odrastanja ovde i sada.

Priča Jedna beogradska noć ima filmični potencijal, nalikuje Noći na Zemlji, naravno, samo po atmosferi.

Tipično ženske priče, u kojima normalno žensko čeljade nikad nema šta da obuče, pokušava da shvati muški svet (tipično?) ženskom logikom, želi da se oproba kao domaćica, pa odustaje jer shvata da je kraljica i bez ajvara, napisane su nepretenciozno, crticama iz svakodnevnog života, neretko kroz dijalog.

Treba izdvojiti priču Načeta, koju autorka nije ni htela da uvrsti u knjigu, ali bi bez nje Bez poente stvarno bilo bez poente. Priča je nabijena dramatikom i ostavlja prostor za sagledavanje iz više uglova, iako ne pretenduje na mudrovanje, kao i sve ostale u knjizi, i s mestimičnim humorom izraženim kroz samoironiju.

Inače, humor je jedno od bitnih određenja Bez poente. Nepretenciozan, kao i sve priče, lagan i dobronameran, čak i kad ima sve šanse da bude zajedljiv i otrovan, uobičajen i „zdrav“. Najčešće se manifestuje kroz neku epizodu, na primer „mrce“ koje ispadaju iz pogrebnih kola u jednoj od najprometnijih ulica usred bela dana, ali ništa manje nije uspešan ni onaj koji se provlači kroz onomatopeične izraze koji vrlo efektno zamenjuju čitave pasuse neizrečenih ali jarkih opisa: drn-drn mikser, sec papriku, ljušt pa rk paradajz, i na kraju kesicu parmezana sljušt. I uobičajeni žargonski izrazi u situacijama koje nisu za njih karakteristične, dobijaju novo ruho, poput „popaditisa s nogu“ i sličnih.

Bez poente i te kako ima poentu, samo je u maniru autorkinog haj-nehaj pristupa životu. Nema mudrovanja jer na pitanje šta je život može se odgovoriti i: Rodiš se, živiš, i umreš. Ovo „živiš“ u sredini, to je Bez poente.

Milja Lukić

Slovopres

Da se pohvalim i da se zna i ovde, da je Zelena soba u koricama.