23956_4232692812856_2102127949_n

 

 

U dedinoj zgradi je živela žena, koju su zvali Ćukica. Zašto, nemam pojma. On je zvao Ćule. Kada su oboje postali udovci, počeli su da se druže. Držao je deda na odstojanju, jer je ona htela nešto više. Kasnije je i našla ‘dečka’, advokata koji se odrao za sve pare.
Bila je dosadna, realno, meni je išla na živce, ali nema veze, on je imao nekog u zgradi ko može da doleti pre nas, ako mu se nešto desi.
Jedne subote, tetka je donela pastrmku da mu spremi za ručak. Skupljali smo se redovno svake subote kod njega. Zvao me je, zato- Subotarka. Ispržila tetka ribu, spremile mu salatu, seo deda da ruča, kad eto Ćukice na vrata. Zakovrnuo je očima, jer ne voli da mu neko uleće kad su mu tu ćerke i unuka. Viđali su se ostalim danima. Tetka je ponudila da ruča. Hoće. Sede Ćule i omlati ribu, ispriča se i ode.
Kad je on zagrmeo:
– Pojela mi Ćule rib’cu majku joj!
Mi u smeh. On se naljuti na nas, što se smejemo!
I kako je nije sramota, on nikada nije ništa uzeo kad njoj ćerka iz Amerike pošalje nešto. To je njeno, a ona njemu pojede ribicu.
Nije njemu bilo do ribice, nego što je ona nevaspitana.
Često se setimo i ove njegove crte.
A posebno kad odlazimo od njega, a on ostaje sam, ispraća nas i sa vrata govori:
Da sam znao kako je dobro imati ćerke, sto bih vas napravio!

Advertisements