Archive for фебруар, 2018


Dobijena ljubav

15724090_10209909742754879_1291723779_n

 

Svako rođenjem dobije trunčicu boga i čitav život je nosi sa sobom, u sebi.
Nemojte da pobrkate stvari pa da pomislite da je to onaj bog iz crkvenih knjiga što nam broji grehe i zalogaje, upisuje u neki božiji notes dok sedi na nebu i po beleškama šalje ljude na levu ili desnu kapiju posle smrti, ne, taj bog je u svakom od nas iskrica života koja u nekim običnim trenucima učini da sve ima smisla dok tumaramo našim telima po tržnim centrima, redovima za račune ili milujemo bankovne kartice.
Taj bog je ono najiskrenije u nama, ono što nikad ne odraste.

Taj bog u nama je podelio kiflu sa siročetom, jednom je rekao hvala koje si ti zaboravio da kažeš, sledeći put dugo slušao skršenog čoveka kojem je bilo potrebno da ga neko čuje iako su sve obaveze u međuvremenu zakazane propale.

Taj bog nosi u rukama smrznuto pseto kod veterinara, ono što si ga našao pored kontejnera pre deset minuta, prošao pored njega, pa se vratio čak iz treće ulice i pokvario ti sve neke važne planove za to veče.

Večito se čovek bori protiv boga u sebi, ima obaveze, važnije stvari, račune, zvanje, znanje, imanje, trči na sastanak, jer ima reputaciju bokte i svaki put kad osvoji vrh i cilj koji je odavno zacrtao, čovek u prvi mah osetih sreću a odmah zatim i beskrajnu prazninu u sebi.

Kao student nakon poslednjeg položenog ispita.

I dok tako sedi u sobi, zamišljen, uspešan, a beznadežan, prljavim šapama, pravo na nove farmerke se popne to pseto što ga je bog onomad po kiši nosao po veterinarima dok je bilo važnije posla i pokušavao da ga udomi danima dok mu se na kraju nije predao . .

I sve to tako pseći nevažno i besmisleno učini da sve u životu nekako opet ima smisla . .

Jer je ta iskrica, ta trunčica boga u nama veća od svih nas zajedno i nikad nemojte da joj se opirete ili bar ne svaki put . .

Mislim bog je i u muzici, al to je već neka druga priča . .

O bogovima i ljubavi iz pera Milan  Kamponenski

Advertisements

Kapela ček

chek-5

 

 

Vrti mi se film oko Medicinara, pa se setih i nenormalnog, prihvaćenog kao normalno.
Trebao mi je keš, ne sećam se zašto i nebitno je. Nigde nema gotovog novca. Obično smo po trafikama ili prodavnicama, gde nekog poznajemo unovčavali čekove. I to pod uslovom da imaju dobar pazar tog dana, pa da mogu da nam učine.
Rekoše mi tada:
Idi u kapelu, tamo uvek imaju gotovinu. Zna ti Draganče ćaleta, učiniće ti.
Uzeh ja ček i idem. Kapela u Deligradskoj je blizu Medicinara. Idem, kao da je to noramalno.
Ispred ljudi u crnom, kovčezi, suze, venci.
Idem po keš, jer su ljudi za sve to plaćali gotovinom.
Idem da uzmem njihov novac u zamenu za ček, jer mi je hitno trebao novac.
Ulazim u dvorište, prošla sam pored povorki i suza, uplašena, sa sto misli u glavi.
Draganče me dočekao kao rod rođeni, nasmejan, kao i ostali radnici. Njima je smrt posao, kao što je i mom ocu bio, jer je radio u službi mrtvozorstva.
Dobila sam keš uz reči da dođem kad god mi opet zatreba.
Nikad više nisam otišla, čak ni onda kada mi je otac umro.
U tim devedesetim se prihvatalo sve ono što nije normalno. Muljalo se, keširalo, čak i u kapeli.

Pasuljara

Pracka-od-žice

 

 

Imala sam trinaest godina, brat jedanaest. Kao tipičan primerak tinejdžera, pričala sam telefonom, ko zna koliko. Tada su bili žični telefoni, imali smo produžni kabal, pa nisam visila na hodniku, kao godinama ranije. Sedela sam u sobi i tandrkala. Bratu je bilo dosadno. Otkrio je pasuljaru, praćku, i gađao me pasuljem. Hteo je da privuče pažnju, šta li već. Govorila sam mu da prekine, naravno da nije. I odjednom traaas, pravo u levo oko. Majkoooooo, što je to bolelo. Ne kaže se džabe da nešto boli ko u oko da te udari. Kukaj, ciči, izađem na terasu i pogledam, magla. Ne vidim dobro. Oko krvavo.
Zvala sam mamu, ali sam slagala, da brat ne bi dobio batine, da mi je nešto upalo u oko i da ne vidim.
Da skratim priču, ležala sam deset dana u bolnici, boli su me u oko nekom tupom iglom, širili zenice. Morala sam da kažem istinu na kraju, brata je stric olešio od batina.To mi je bilo najteže, ali majkemi. Znala sam da nije namerno to uradio.
Dobro sam prošla, oćoravila nisam.
Danas idem po naočare za čitanje, to su već godine odradile.
Setila sam se, kako nenamerno povređujemo ljude, i ostavljamo im trajne posledice.
Setila sam se da je neoprostivo ako to više puta ponovimo.
Jednom, može svakom da se desi.

Katica

1486600_501500796671172_294534907897745772_n

 

Dok sam devedesetih radila u studentskoj menzi, Medicinskog fakulteta, doživela sam prosidbu. On je tada bio, čini mi se peta godina, generacija. Crnogorac.
Naslonio se on na šank, upiljio se u mene, i reče:
Plavušo, da se udaš za mene. Živela bi ko kraljica, sjedela bi kod kuće i ne bi radila ništa! Đecu bi nam čuvala i to je sve.
Smejala sam se kao blesava, slikao me čak. Vidi se na slici, da mi fali četvorka gore desno pa neću da je pokažem.
Uvek se sećam ove epizode, ali večeras se setih i Katice. Radile smo zajedno na takozvanoj liniji, davale studentima hranu koju su kupovali na bonove.
Kakva je to riba bila, ali ribetina! 
Nešto poput Katrin Denev, taj tip žene. Nosile smo bele mantile kao uniformu, a Katica ispod samo brus, pa namunji one sise, vidi se onaj izrez, ma ja sam samo u nju i dekolte joj zevala. Ne znam kako je bilo jadnim studentima, sada već lekarima, pred tim prizorom. Krenemo kući, a Katica se skocka sine, bundica, ovo ono, natapira kosu, parfem, ruž i ide. Uvek je govorila: Ja sam dama kad izađem odavde, i ne piše mi na čelu gde radim. Hodala je bre, kao da je na modnoj pisti. A bila je vredna. Radila je najteže poslove, nije nikada odbijala ništa. Svašta su pričali o njoj, kao i o svim lepim ženama, branila sam je, i divila joj se. Imala je dostojanstvo, meru, i da nakon lupanja šnicli, nošenja gajbi sa jogurtom, izađe na ulicu i zaseni pola grada.