1486600_501500796671172_294534907897745772_n

 

Dok sam devedesetih radila u studentskoj menzi, Medicinskog fakulteta, doživela sam prosidbu. On je tada bio, čini mi se peta godina, generacija. Crnogorac.
Naslonio se on na šank, upiljio se u mene, i reče:
Plavušo, da se udaš za mene. Živela bi ko kraljica, sjedela bi kod kuće i ne bi radila ništa! Đecu bi nam čuvala i to je sve.
Smejala sam se kao blesava, slikao me čak. Vidi se na slici, da mi fali četvorka gore desno pa neću da je pokažem.
Uvek se sećam ove epizode, ali večeras se setih i Katice. Radile smo zajedno na takozvanoj liniji, davale studentima hranu koju su kupovali na bonove.
Kakva je to riba bila, ali ribetina! 
Nešto poput Katrin Denev, taj tip žene. Nosile smo bele mantile kao uniformu, a Katica ispod samo brus, pa namunji one sise, vidi se onaj izrez, ma ja sam samo u nju i dekolte joj zevala. Ne znam kako je bilo jadnim studentima, sada već lekarima, pred tim prizorom. Krenemo kući, a Katica se skocka sine, bundica, ovo ono, natapira kosu, parfem, ruž i ide. Uvek je govorila: Ja sam dama kad izađem odavde, i ne piše mi na čelu gde radim. Hodala je bre, kao da je na modnoj pisti. A bila je vredna. Radila je najteže poslove, nije nikada odbijala ništa. Svašta su pričali o njoj, kao i o svim lepim ženama, branila sam je, i divila joj se. Imala je dostojanstvo, meru, i da nakon lupanja šnicli, nošenja gajbi sa jogurtom, izađe na ulicu i zaseni pola grada.

Advertisements