Imala sam trinaest godina, brat jedanaest. Kao tipičan primerak tinejdžera, pričala sam telefonom, ko zna koliko. Tada su bili žični telefoni, imali smo produžni kabal, pa nisam visila na hodniku, kao godinama ranije. Sedela sam u sobi i tandrkala. Bratu je bilo dosadno. Otkrio je pasuljaru, praćku, i gađao me pasuljem. Hteo je da privuče pažnju, šta li već. Govorila sam mu da prekine, naravno da nije. I odjednom traaas, pravo u levo oko. Majkoooooo, što je to bolelo. Ne kaže se džabe da nešto boli ko u oko da te udari. Kukaj, ciči, izađem na terasu i pogledam, magla. Ne vidim dobro. Oko krvavo.
Zvala sam mamu, ali sam slagala, da brat ne bi dobio batine, da mi je nešto upalo u oko i da ne vidim.
Da skratim priču, ležala sam deset dana u bolnici, boli su me u oko nekom tupom iglom, širili zenice. Morala sam da kažem istinu na kraju, brata je stric olešio od batina.To mi je bilo najteže, ali majkemi. Znala sam da nije namerno to uradio.
Dobro sam prošla, oćoravila nisam.
Danas idem po naočare za čitanje, to su već godine odradile.
Setila sam se, kako nenamerno povređujemo ljude, i ostavljamo im trajne posledice.
Setila sam se da je neoprostivo ako to više puta ponovimo.
Jednom, može svakom da se desi.
zelena
Uh, kako te dečije igre pođu naopako…
da..
Sestra i ja nismo imale ovakvih momenata. Doduše, jeste me jednom mama zamolila da je pričuvam na 2 minuta, a ona počela da pada, ja je uhvatim za noge i ona tresne glavom :D, ali osim toga nije bilo drugih nezgoda.
I jednom, kad smo ostale same, ona je poželela sama da odseče šiške, a ja sam je u tome podržala, pridržavajući makaze, da se ne povredi. Sad, što je ona imala 4 godine i što su te šiške izgledale katastrofalno – to nema veze. I danas to tako gledam: kosa je, brate, porašće. Kak’e veze ima!