Pracka-od-žice

 

 

Imala sam trinaest godina, brat jedanaest. Kao tipičan primerak tinejdžera, pričala sam telefonom, ko zna koliko. Tada su bili žični telefoni, imali smo produžni kabal, pa nisam visila na hodniku, kao godinama ranije. Sedela sam u sobi i tandrkala. Bratu je bilo dosadno. Otkrio je pasuljaru, praćku, i gađao me pasuljem. Hteo je da privuče pažnju, šta li već. Govorila sam mu da prekine, naravno da nije. I odjednom traaas, pravo u levo oko. Majkoooooo, što je to bolelo. Ne kaže se džabe da nešto boli ko u oko da te udari. Kukaj, ciči, izađem na terasu i pogledam, magla. Ne vidim dobro. Oko krvavo.
Zvala sam mamu, ali sam slagala, da brat ne bi dobio batine, da mi je nešto upalo u oko i da ne vidim.
Da skratim priču, ležala sam deset dana u bolnici, boli su me u oko nekom tupom iglom, širili zenice. Morala sam da kažem istinu na kraju, brata je stric olešio od batina.To mi je bilo najteže, ali majkemi. Znala sam da nije namerno to uradio.
Dobro sam prošla, oćoravila nisam.
Danas idem po naočare za čitanje, to su već godine odradile.
Setila sam se, kako nenamerno povređujemo ljude, i ostavljamo im trajne posledice.
Setila sam se da je neoprostivo ako to više puta ponovimo.
Jednom, može svakom da se desi.

Advertisements