chek-5

 

 

Vrti mi se film oko Medicinara, pa se setih i nenormalnog, prihvaćenog kao normalno.
Trebao mi je keš, ne sećam se zašto i nebitno je. Nigde nema gotovog novca. Obično smo po trafikama ili prodavnicama, gde nekog poznajemo unovčavali čekove. I to pod uslovom da imaju dobar pazar tog dana, pa da mogu da nam učine.
Rekoše mi tada:
Idi u kapelu, tamo uvek imaju gotovinu. Zna ti Draganče ćaleta, učiniće ti.
Uzeh ja ček i idem. Kapela u Deligradskoj je blizu Medicinara. Idem, kao da je to noramalno.
Ispred ljudi u crnom, kovčezi, suze, venci.
Idem po keš, jer su ljudi za sve to plaćali gotovinom.
Idem da uzmem njihov novac u zamenu za ček, jer mi je hitno trebao novac.
Ulazim u dvorište, prošla sam pored povorki i suza, uplašena, sa sto misli u glavi.
Draganče me dočekao kao rod rođeni, nasmejan, kao i ostali radnici. Njima je smrt posao, kao što je i mom ocu bio, jer je radio u službi mrtvozorstva.
Dobila sam keš uz reči da dođem kad god mi opet zatreba.
Nikad više nisam otišla, čak ni onda kada mi je otac umro.
U tim devedesetim se prihvatalo sve ono što nije normalno. Muljalo se, keširalo, čak i u kapeli.