15724090_10209909742754879_1291723779_n

 

Svako rođenjem dobije trunčicu boga i čitav život je nosi sa sobom, u sebi.
Nemojte da pobrkate stvari pa da pomislite da je to onaj bog iz crkvenih knjiga što nam broji grehe i zalogaje, upisuje u neki božiji notes dok sedi na nebu i po beleškama šalje ljude na levu ili desnu kapiju posle smrti, ne, taj bog je u svakom od nas iskrica života koja u nekim običnim trenucima učini da sve ima smisla dok tumaramo našim telima po tržnim centrima, redovima za račune ili milujemo bankovne kartice.
Taj bog je ono najiskrenije u nama, ono što nikad ne odraste.

Taj bog u nama je podelio kiflu sa siročetom, jednom je rekao hvala koje si ti zaboravio da kažeš, sledeći put dugo slušao skršenog čoveka kojem je bilo potrebno da ga neko čuje iako su sve obaveze u međuvremenu zakazane propale.

Taj bog nosi u rukama smrznuto pseto kod veterinara, ono što si ga našao pored kontejnera pre deset minuta, prošao pored njega, pa se vratio čak iz treće ulice i pokvario ti sve neke važne planove za to veče.

Večito se čovek bori protiv boga u sebi, ima obaveze, važnije stvari, račune, zvanje, znanje, imanje, trči na sastanak, jer ima reputaciju bokte i svaki put kad osvoji vrh i cilj koji je odavno zacrtao, čovek u prvi mah osetih sreću a odmah zatim i beskrajnu prazninu u sebi.

Kao student nakon poslednjeg položenog ispita.

I dok tako sedi u sobi, zamišljen, uspešan, a beznadežan, prljavim šapama, pravo na nove farmerke se popne to pseto što ga je bog onomad po kiši nosao po veterinarima dok je bilo važnije posla i pokušavao da ga udomi danima dok mu se na kraju nije predao . .

I sve to tako pseći nevažno i besmisleno učini da sve u životu nekako opet ima smisla . .

Jer je ta iskrica, ta trunčica boga u nama veća od svih nas zajedno i nikad nemojte da joj se opirete ili bar ne svaki put . .

Mislim bog je i u muzici, al to je već neka druga priča . .

O bogovima i ljubavi iz pera Milan  Kamponenski