Archive for март, 2018


Politika i beton butik

29594595_10212870469533803_8339478791421990854_n

 

I tako, zemaljski dani teku…
Mico, idi kupi Politiku eno me tamo.
Jaoo, dobro.
Plače od sreće.
Hepi Mica, ulazi i daje mi Politiku, spusti je i ode.
Ja kupila torbu!
Opet!
Nemoj da me grdiš. Vidi, tražila mi je 200 dinara, ja imala 150 i bakica mi je prodala.
Ovo je sedamsto dvadeset osma torba s beton butika Kalenić pijace.
Jedna je majka.
Život je lep.

Advertisements

fbimg

 

Moja majka je slatka. Tip 2.
Slatka Comi, je ozbiljno shvatila svoju bolest, i savet lekara. ‘Šetajte svaki dan’.
Šeta ona, od ponedeljka do petka, kao da ide na poso.
I malo, malo, eto je se apdejtovanim bandera novostima.
Ju, umro Saša.
Kako znaš?
Pa videla sam na banderi.
Na banderi vise umrlice. Ja nekako prošipčim pored njih. Mica stane da vidi.
Pa kad dođe kući kreće priču…
Eno, umrla je Ljubica iz barake. Kažu da je kačila zavese, pala, puko joj želudac i umrla.
Ko ti bre to reko, ne piše valjda i to na banderi.
Pa ovi iz komšiluka.
I sad, sve je meni jasno, i nije jasno.
Al kad mi dođe sudnji dan, ako me neko okači na banderu, ima da mu zagorčavam snove!

Devičanske traume

17264337_10209820212719289_5689007856729899047_n

 

Deca su surova, posebno u pubertetskom dobu.
Ja imam traume, života mi mog!
Osamdesete godine preselili smo se iz kuće u stan. Bi dži, bio i tada, naselje radničke klase. Imala sam dvanaest godina. Upoznala sam odmah ortake iz kraja.
Sašu, Agima, Bekima, Fljorima, Burana, Baneta…
E, taj Saša, ima nos kao orlovski kljun, i smislio je foru. Majku mu Devičansku!
Da ne bi njega zezali, on je smislio da napadne moj, mali nos.
I tako, izađem ja na terasu, a ispod hor. Saša diriguje, a Agim, Bekim, Fljorim i ostali pevaju:
Radicaaaaaa Gonzo, Radica Gonzooooo!
Jaooooo, a ja beži unutra, blam. Brat stajao pored mene i smejao se. Devica i on!
Mislim da je sad jasniji moj problem sa Devicama.
Pevali su oni meni tako dugooo. 

Serenadu nisam još doživela, ali vođu navijača protivu mog nosa, jesam!

Dvorište duše

27337366_10159796797530532_2402213258307328530_n

Svađaju se, tuku, ma ubiše se generacije u meni.
Ova najstarija, što od pre neki dan ima pedeset godina samo mudruje. Pa se posvađa sa onom kad je imala čestres’, pa tries’ pet. Po pokuša da shvati oko sebe one od dvaes’ pet, šenses’, sedamedeset.
Pa udri u razumevanja, mudrovanja. Tandrkanja.
Setim se kako su nekada živele generacije u jednom dvorištu. To babe, dede, sinovi, ćerke, zetovi, jetrve, šurnjanje, pašenozi i šta ti ja znam, i sitna deca.
Pa snjaka krene da kuva ručak, muž drekne:
Daj kafu i rakiju!
Ona njemu:
Kuvam ručak, ne mogu sada.
Jebo te ručak, daj kafu i rakiju.
Ostavlja snajka zapršku, trči kuva, nosi kafu.
A onda joj on kaže:
Gle, dete ti palo, a ti ništa.
Svekrva doda:
Pa kad celo jutro kafeniše.
Zaova:
Pa ni ti nisi bolja.
Njen muž na to:
Mrš u kuću.
I lepo.
Svađaju se po ceo dan. Sve generacije. Jebu majku, hrane svinje u oboru, muzu mleko, peru veš i psuju u sebi život i sve.
I uveče svi polegaju pod isti krov i ujutro opet.
I opstaju.
A ja, svađam se sa sobom, jer u mom dvorištu raste nas više. Razmnožili se brate, ko mravi. Rade, ne staju. I spavaju pod mojim srcem.
E tu je najveći zajeb.
Al i ja opstajem još uvek.
Dok ne pojedem mozak.