Nedokučivo srce

Sve smo mi naletele na pedere.
Svi oni su naleteli na kurve.
Karakterno.
Svi smo bili zajebani, razočarani, sjebani.
To je iskustvo, retki su koji ne prođu kroz to. Ali to nije pravilo.
Većina gaji bes, strah, neki i mržnju prema bivšima. I to je jedino osećanje koje poznaju. Ja ih razumem. To ih čini živima, jer bar nešto osećaju. Ujedno ih i žalim jer ne umeju da se puste. Ne umeju da puste sopstvene zablude, šablone, ego. Ali, jebiga bar u nečemu, nešto osećaju.
Ljubav vredi probati, vredi voleti. To nas jedino čini živima. I bivši nas čine živima. Postojali smo u nečijem, i svom životu.
Drugarica mi je posle drugog razvoda rekla:
– Mene je sramota, opet sam se razvela.
Pitala sam da li je to zbog okoline, rekla je ne, već zato što opet nema porodicu.
– Moja deca rastu bez porodice, to me boli, više nego pogrešni izbori.
Ona je naučila da ne stavlja sebe, svoja razočaranja ispred dece, porodice.

A ljubav vredi doživeti, iako se sto puta pogreši.

Razlog za sve postoji. Iz razloga učimo, a greški najviše.

Moji zakoni

Jednom  mi je brat rekao:
Kad bih shvatio da sam gej, tebi bih prvo rekao. Znam da me ne bi osudila.
Zna me.
Pitala bih ga šta će da popije, i nastavili razgovor.
Ne sudim. Ne osuđujem.
Puštam ljude da budu ono što jesu.
Puštam ih da budu i ono što nisu, jer im je tako lepo.
Puštam i sebe.
Da budem ono što nisam.
Tako je lakše.

 

Suština

Sreli smo se između dve laži.

Moje i tvoje.

Naše laži su postale jedno.

Strah od istina, isti.

Obmana nas je obukla,

Dala plašt ludila.

Trajemo,

jer nas laži vole,

Istine beže,

Ludost ostaje.

Ona je večna.

A neki to zovu ljubavlju.