Archive for јул, 2018


3 4

 

 

Poznavao sam, svojevremeno, jednu Slavicu sa Zelenjaka, ekstra zgodna riba, koja je bila izuzetno čvrst, nepokolebljiv i postojan karakter. Bez obzira šta radila: da’l čitala knjigu, lakirala nokte na nogama, il’ teglila dve kofe uglja na peti sprat il’ bila usred kresanja, to se na njenom licu nikad nije moglo pročitati, prosto – bila je tzv. zakucana faca. Stiv i ja smo je povremeno i naizmenično trošili, ono: k’o najbolji drugari, a skraćeno smo je, među nama, zvali – kamena Slajka…

Sedimo tako na 12-om spratu naše kule na Novom Beogradu, na simsu, klatimo nogama sa spoljne strane zgrade, pridržavamo se za Milijanovu naherenu antenu, „štelujemo“ mu sliku da ’vata Albaniju, kenjamo o svem i svačem, i pljuckamo dole na boriće, kad će Stiv:

-A jes’ možda primetio kako mala Verica pravi baš glupe, onako krmeće face, za vreme karanja?

-Aha… to je zbog njenih sitnih zubića, i još sitnijih očiju… a i skviči, ma – stvarno je svinjče… A i ti si krme, čim svašta jebeš. – kažem ja i „slučajno“ polomih još jednu šipku iz Milijanove zarđale antene.

-A jesi l’ i ti primetio da plava Ljilja nikad ne otvara oči, za vreme kresanja?

-Ma, otvara, aj’ ne seri… Nego se sva zajapuri, pa joj iskoči ona žila na čelu, pa prosto dejstvuje ko dizačica tegova od 350 kila, s izbačajem…

-Ne seri, da gleda? – vidim, ne veruje mi i pali samo jednu pljugu, a drugu zatak’o za uvo. Stipsara.

-Kod mene gleda. – kažem ja, i ne popuštam.

-Ma daj… Sad još i lažeš? Gleda, gleda… al’ u kurcu!? – zainatio se, vidno.

-Slušaj bre, manijače! Naravno da tebe ne gleda, vidi kakav si, skote jedan buljavi, pa tebe još jedino tvoja majka može da gleda, pa i ona retko, a i tada u mraku! I da ti nije mene, kao naj ortaka, kur’ bi te iko i pogled’o, Kvazimodo bre, jedan i svaštojebcu, oš’ daš tu cigaru, bre!

Auuu…. što mi se Stiv tada uvredio! Vidim da mi nije trebalo da ga baš toliko opučim, al’ išao mi na kurac sa tim neprestanim zvocanjem, primedbama, i zakeranjima. Tog dana smo skrljali načisto Milijanovu TV antenu, pa smo je sasvim rašrafili, izgazili i bačili dole na boriće, k’o govno. Ko jebe i Milijana: ako je nastojnik i vlast, to nije razlog da nam zaključava podrum, a tek što smo uneli onu ćebad i spremali se da dočekamo to veče Bebu i Lelu iz Kafea… al’ to nije za priču…

Nešto se kontam: što muška deca znaju da budu ogavna, pa to nije normalno! U pravu je ona fbijana kad reče: “mrzim komšijsko dete!”

Hogar S Medaka

Advertisements

Rajhsqurtzenbank!

11817196_10205559274918507_8468797410919530514_n

 

“ …’nači, jasam bio u rajhsqurtzenbank, d’ugasim karticu. i ’nači, dadoh im lovu koju im navodno dugujem (operacija uspela, 3 minuta trajala). ondasu rekli sedite, saće prvi slobodan operater (a zapravo operaterka), i zajebakse, sedo’.
…ondaje došla na red jedna mladja ženica i očas poslase uvalila u 15-godišnji kredit. ’nači, kadjoj dete postane punoletno, pa ka’se udaje (ženi) tolko, za čkolovanje tolko, i blablatruć i blablabla… tako naredni’ 45 minuta, najmanje…
’nači, posle mlade ženice dolazi na red, a tik ispred mene, baba, tipujem oko 70 i kusur. čula baba deo priče, završila štaje imala, al ’oće i ona isto to, za unuka… mis’m ’oće baba, jebote! šta 15 godina, pa jase neusudjujem ni za kredit na dve godine! al’ baba ’oće i gotovo…
…’nači, jebote… gledam mogućnos’ da skočim i otmem čuvaru pištolj i dase tu, nasred banke ubijem i prekratimsi muke, al’ želje su jedno, a mogućnos’ jadna, nikakva – onaj sedi iza pulta i neda pištolj…
’nači, svaki’ 15 minuta virim kroz prozor, da vidim kola u kojima sedi moj drugar sloba i čekame: glavamu klonula na volan, ’nači, kodaje prekjuče umro. …a nije, al’ kodaće… samoje zasp’o.
…a babi skeniraju dokumenta… a skener na spratu, a štampač iza sedam gora i sedam mora i ćoškova banke… a jase nešto mislim: dosad bi ja sam proučio i potpis’o medjudržavni ugovor srusijom, belorusijom, ukrajinom i kinom, djuture… pase mislim… a šta akosuse ameri i koreanci zapucali satomskim, valjdaje dosad gotovo… a baba sedi i dalje… ’nači, jebote…“
Hogar S. Medaka

10985053_10205347699829262_8324726565125183649_n.jpg

 

Vidim da se svi pale da žele da žive na selu.
Evo dajem i ja moje.
Provodila sam svaki letnji raspust na selu, kao i dobar deo detinjstva. Grozno je.
Travuljina na sve strane iz koje svašta iskače, videla sam dva puta zmiju, mislila sam da ću da umrem od stra’. Kad upeče zvezda ništa ne pomaže, dok se jede ispod savršene hladovine, muve lete na nas i hranu kao da smo goMna, božemeoprosti! Kokoške nas kljucaju oko nogu, iz svinjca i štala smrdi kao u septičkoj jami. Kad padne kiša, blato je do guše i nema izlaska napolje. Radi se sve i ne postoji radno vreme. Kopa se, zaliva povrće ako nema kiše, beru plodovi, skupljaju šljive…
Vreme stoji, sat na selu nije potreban, ništa se ne dešava. Muški uglavnom loču rakiju koju su ispekli, žene ih psuju i idila.
A noći, užas, čuju se razni zvuci životinja, komaraca kao pčela u pčelinjaku. Jutra se dočekaju otečena, što od nespavanja, što od ujeda komaraca.
Lepa je ona fora kao sediš i blejiš u ništa, zelenilo oko tebe, čist vazduh, muk krave u daljini, ptičice cvrkuću i takoto.

Aha, aj sedi od muva duže od pet minuta!
Gradsko sam dete i asfalt je zakon.