Poznavao sam, svojevremeno, jednu Slavicu sa Zelenjaka, ekstra zgodna riba, koja je bila izuzetno čvrst, nepokolebljiv i postojan karakter. Bez obzira šta radila: da’l čitala knjigu, lakirala nokte na nogama, il’ teglila dve kofe uglja na peti sprat il’ bila usred kresanja, to se na njenom licu nikad nije moglo pročitati, prosto – bila je tzv. zakucana faca. Stiv i ja smo je povremeno i naizmenično trošili, ono: k’o najbolji drugari, a skraćeno smo je, među nama, zvali – kamena Slajka…
Sedimo tako na 12-om spratu naše kule na Novom Beogradu, na simsu, klatimo nogama sa spoljne strane zgrade, pridržavamo se za Milijanovu naherenu antenu, „štelujemo“ mu sliku da ’vata Albaniju, kenjamo o svem i svačem, i pljuckamo dole na boriće, kad će Stiv:
-A jes’ možda primetio kako mala Verica pravi baš glupe, onako krmeće face, za vreme karanja?
-Aha… to je zbog njenih sitnih zubića, i još sitnijih očiju… a i skviči, ma – stvarno je svinjče… A i ti si krme, čim svašta jebeš. – kažem ja i „slučajno“ polomih još jednu šipku iz Milijanove zarđale antene.
-A jesi l’ i ti primetio da plava Ljilja nikad ne otvara oči, za vreme kresanja?
-Ma, otvara, aj’ ne seri… Nego se sva zajapuri, pa joj iskoči ona žila na čelu, pa prosto dejstvuje ko dizačica tegova od 350 kila, s izbačajem…
-Ne seri, da gleda? – vidim, ne veruje mi i pali samo jednu pljugu, a drugu zatak’o za uvo. Stipsara.
-Kod mene gleda. – kažem ja, i ne popuštam.
-Ma daj… Sad još i lažeš? Gleda, gleda… al’ u kurcu!? – zainatio se, vidno.
-Slušaj bre, manijače! Naravno da tebe ne gleda, vidi kakav si, skote jedan buljavi, pa tebe još jedino tvoja majka može da gleda, pa i ona retko, a i tada u mraku! I da ti nije mene, kao naj ortaka, kur’ bi te iko i pogled’o, Kvazimodo bre, jedan i svaštojebcu, oš’ daš tu cigaru, bre!
Auuu…. što mi se Stiv tada uvredio! Vidim da mi nije trebalo da ga baš toliko opučim, al’ išao mi na kurac sa tim neprestanim zvocanjem, primedbama, i zakeranjima. Tog dana smo skrljali načisto Milijanovu TV antenu, pa smo je sasvim rašrafili, izgazili i bačili dole na boriće, k’o govno. Ko jebe i Milijana: ako je nastojnik i vlast, to nije razlog da nam zaključava podrum, a tek što smo uneli onu ćebad i spremali se da dočekamo to veče Bebu i Lelu iz Kafea… al’ to nije za priču…
Nešto se kontam: što muška deca znaju da budu ogavna, pa to nije normalno! U pravu je ona fbijana kad reče: “mrzim komšijsko dete!”
Hogar S Medaka
Zelena Soba 