Archive for јул, 2018


Ognjena Marija

korice-cirilica2

-Kad beše ono Ognjena Marija, Sveti Ilija i Blaga Marija?
Pita me Mica, od milošte majka mi.
Pogledah u online kalendar i rekoh joj.
-E dobro, da znam da tada ne perem veš.
-Dobro bre Mico, pere je veš mašina ne ti.
-Ne prekrajaj mi tu, moja baba je tako, moja majka i sad ćeš ti da praviš sranje.
-Pa šta će nam se desi ako operemo veš?
-Ja sam ti rekla, a ti čik probaj operi, jel narod lud što  decenijama to poštuje!
-Ali to nije po Novom zavetu to je narod izmislio da ne radi.
-Ja sam ti rekla, a ti probaj da opereš!
I eto, nema objašnjenja. A čik da perem, pa da se svađam ceo dan ja antihrist, filozof, kreten, konj, som i takoto.

Advertisements

Kum

renault-4-reno-4-slika-26408698

 

Moj pokojni otac beše Vodolija. Onaj koji je van svog vremena, pravila i normi. Kada se ženio mojom majkom, nije hteo da uzme staro kumstvo kao što nalaže tradicija, već ortaka iz vojske. Rajka, automehaničara iz Kumodraža. To je tada bilo šok.
Venčao ih je, krstio brata i mene. On je moj duhovni otac kako kažu.
Kum, ima preko sedam banki i redovno mi šalje sms za rođendan, Božić, Vaskrs..
Danas piše sms i pita kako smo, šta ima i takoto.
A meni srce OVOLIKO!

Pozovem ga i priča mi svašta..

 Da je kupio  novi auto, išao u Češku preko Mađarske i kaže: ‘ Odvrnem ti Jašara do daske i kažem jebite se Mađari’! 😀 A uvek vozi sa kožnom rukavicama.


Matori nije pogrešio definitivno!


Update.
Kum nema dece.

Ima nas, svoju duhovnu decu.

3 4

 

 

Poznavao sam, svojevremeno, jednu Slavicu sa Zelenjaka, ekstra zgodna riba, koja je bila izuzetno čvrst, nepokolebljiv i postojan karakter. Bez obzira šta radila: da’l čitala knjigu, lakirala nokte na nogama, il’ teglila dve kofe uglja na peti sprat il’ bila usred kresanja, to se na njenom licu nikad nije moglo pročitati, prosto – bila je tzv. zakucana faca. Stiv i ja smo je povremeno i naizmenično trošili, ono: k’o najbolji drugari, a skraćeno smo je, među nama, zvali – kamena Slajka…

Sedimo tako na 12-om spratu naše kule na Novom Beogradu, na simsu, klatimo nogama sa spoljne strane zgrade, pridržavamo se za Milijanovu naherenu antenu, „štelujemo“ mu sliku da ’vata Albaniju, kenjamo o svem i svačem, i pljuckamo dole na boriće, kad će Stiv:

-A jes’ možda primetio kako mala Verica pravi baš glupe, onako krmeće face, za vreme karanja?

-Aha… to je zbog njenih sitnih zubića, i još sitnijih očiju… a i skviči, ma – stvarno je svinjče… A i ti si krme, čim svašta jebeš. – kažem ja i „slučajno“ polomih još jednu šipku iz Milijanove zarđale antene.

-A jesi l’ i ti primetio da plava Ljilja nikad ne otvara oči, za vreme kresanja?

-Ma, otvara, aj’ ne seri… Nego se sva zajapuri, pa joj iskoči ona žila na čelu, pa prosto dejstvuje ko dizačica tegova od 350 kila, s izbačajem…

-Ne seri, da gleda? – vidim, ne veruje mi i pali samo jednu pljugu, a drugu zatak’o za uvo. Stipsara.

-Kod mene gleda. – kažem ja, i ne popuštam.

-Ma daj… Sad još i lažeš? Gleda, gleda… al’ u kurcu!? – zainatio se, vidno.

-Slušaj bre, manijače! Naravno da tebe ne gleda, vidi kakav si, skote jedan buljavi, pa tebe još jedino tvoja majka može da gleda, pa i ona retko, a i tada u mraku! I da ti nije mene, kao naj ortaka, kur’ bi te iko i pogled’o, Kvazimodo bre, jedan i svaštojebcu, oš’ daš tu cigaru, bre!

Auuu…. što mi se Stiv tada uvredio! Vidim da mi nije trebalo da ga baš toliko opučim, al’ išao mi na kurac sa tim neprestanim zvocanjem, primedbama, i zakeranjima. Tog dana smo skrljali načisto Milijanovu TV antenu, pa smo je sasvim rašrafili, izgazili i bačili dole na boriće, k’o govno. Ko jebe i Milijana: ako je nastojnik i vlast, to nije razlog da nam zaključava podrum, a tek što smo uneli onu ćebad i spremali se da dočekamo to veče Bebu i Lelu iz Kafea… al’ to nije za priču…

Nešto se kontam: što muška deca znaju da budu ogavna, pa to nije normalno! U pravu je ona fbijana kad reče: “mrzim komšijsko dete!”

Hogar S Medaka

Rajhsqurtzenbank!

11817196_10205559274918507_8468797410919530514_n

 

“ …’nači, jasam bio u rajhsqurtzenbank, d’ugasim karticu. i ’nači, dadoh im lovu koju im navodno dugujem (operacija uspela, 3 minuta trajala). ondasu rekli sedite, saće prvi slobodan operater (a zapravo operaterka), i zajebakse, sedo’.
…ondaje došla na red jedna mladja ženica i očas poslase uvalila u 15-godišnji kredit. ’nači, kadjoj dete postane punoletno, pa ka’se udaje (ženi) tolko, za čkolovanje tolko, i blablatruć i blablabla… tako naredni’ 45 minuta, najmanje…
’nači, posle mlade ženice dolazi na red, a tik ispred mene, baba, tipujem oko 70 i kusur. čula baba deo priče, završila štaje imala, al ’oće i ona isto to, za unuka… mis’m ’oće baba, jebote! šta 15 godina, pa jase neusudjujem ni za kredit na dve godine! al’ baba ’oće i gotovo…
…’nači, jebote… gledam mogućnos’ da skočim i otmem čuvaru pištolj i dase tu, nasred banke ubijem i prekratimsi muke, al’ želje su jedno, a mogućnos’ jadna, nikakva – onaj sedi iza pulta i neda pištolj…
’nači, svaki’ 15 minuta virim kroz prozor, da vidim kola u kojima sedi moj drugar sloba i čekame: glavamu klonula na volan, ’nači, kodaje prekjuče umro. …a nije, al’ kodaće… samoje zasp’o.
…a babi skeniraju dokumenta… a skener na spratu, a štampač iza sedam gora i sedam mora i ćoškova banke… a jase nešto mislim: dosad bi ja sam proučio i potpis’o medjudržavni ugovor srusijom, belorusijom, ukrajinom i kinom, djuture… pase mislim… a šta akosuse ameri i koreanci zapucali satomskim, valjdaje dosad gotovo… a baba sedi i dalje… ’nači, jebote…“
Hogar S. Medaka