ameba2

 

Ona se plašila svog bola. Volela je da sluša o tuđim životima. Tako se tešila da je njen lakši.

Ona se plašila sramote. Trudila se da o njoj lepo govore, misle. Krila je sebe, iza lica ljudi. Krila je svoje ništa, jer je u drugima imala sve. Krila je i smišljala laži, živela je u svom svetu iskrivljenih slika. Verovala je u njih. Ronila je s njima, u dubine svog nepostojećeg života.

Ona se plašila da prekida, raskida, odlazi. Pretila je nemo da će to uraditi, ali nikad nije otišla. Odlazili su od nje. Lažno vesele, raspoložene sa očima punim mržnje prema životu, ljudima. Perfidno se provlačila kroz život, trudeći se da ostavi što manje traga u njemu. Postoji, a nema je. Nigde nije ostavila pečat.

Ona je umela da mrzi. Mrzela je prošlost koja je mrtva. Mrzela je ljude koji su bili deo nje. Oni su bili krivi za njen strah, od bola. Oni su bili uzrok njenog neživota. Oni, ne ona.

Živi živote drugih, sama, usamljena, ostavljena, uplašena od sutra koje ne postoji. Čeka da joj se nešto desi, da ima o čemu da misli. Čeka da čuje nečiju priču, pa da se ponovo uteši da je njen život bolji. Čeka da joj dođu, neće da ide jer ne ume nigde da ode.

Čeka bol, da bi imala šta da zagrli.

Čeka jer njena bol je nevidljiva, nepostojeća, prazna.

Nju nije boleo život, bolelo je Ništa koje je živela.

Advertisements